Kada neko kaže Čajetina, koja vam je prva asocijacija? Većina najpre pomisli na turizam jer se na teritoriji opštine Čajetina nalazi Zlatibor, najposećenija planina Srbije.

Međutim, od oko 16.000 stanovnika ove opštine na jugozapadu Srbije, čak 65% živi na selu, a registrovano je 1.500 poljoprivrednih gazdinstava.

Može li se živeti od proizvodnje hrane, umeju li turisti da prepoznaju kvalitet i jesu li spremni da za njega plate? Mogu li mali proizvođači opstati, šta je preduslov za organsku proizvodnju i konačno, ima li poljoprivreda perspektivu u Srbiji?

Opština Čajetina veruje da ima. Pre 13 godina osnovala je privredno društvo Zlatiborski eko agrar, sa namerom da pomogne poljoprivrednim proizvođačima na svojoj teritoriji. Od prvobitnog koncepta podele subvencija, firma se razvila u ozbiljno privredno društvo sa širokim spektrom delatnosti. U planu je osnivanje Agrobiznis centra koji će okupiti sve poljoprivrednike regiona nudeći im šansu da tržištu ponude finalni proizvod jer samo tako, kako veruju osnivači, mogu živeti dobro od svog rada.

Mlekara Naša Zlatka – Udruženi mali proizvođači

Upravo je to slučaj sa mlekarom Naša Zlatka. Zlatiborski eko agrar je 2017. godine osnovao mlekaru u Krivoj Reci Naša Zlatka, kako bi se malim proizvođačima, koji nisu interesantni krupnim otkupljivačima, pružila prilika da prodaju mleko. Mlekara danas okuplja 44 kooperanata, dnevno obrađuje između dve i tri hiljade litara mleka, od kojih je 40% organsko. Ovde se prave sir i kajmak uz modernu opremu, ali po tradicionalnoj recepturi predaka.

– U ovih šest godina postojanja, Naša Zlatka je napredovala, koncept je ostao isti, samo što smo širili kapacitete. Osnova koncepta je da smo prepoznali kategorije ljudi koje tržište ne prepoznaje, male proizvođače koji nisu interesantni krupnim otkupljivačima. Udružili smo ih u jednu grupu, stavili pod jedan krov, osnovali mlekaru u kojoj nastaje finalni proizvod, zlatiborski sir i kajmak – priča direktor Zlatiborskog eko agrara Marko Marić za portal Cirkularna ekonomija.

Svaki dan ili svaki drugi dan mleko se otkupljuje od proizvođača po ustaljenom pravilu i redosledu. Nakon preuzimanja od proizvođača, mleko se dovozi u mlekaru gde ide u dalju preradu. Razlika u odnosu na prvobitni koncept je da sada postoje dve linije: konvencionalna i organska. Od 44 kooperanata, trenutno je devet organskih proizvođača.

– To znači da je nekih 150 hektara površine kontrolisano, odnosno da je sertifikovano kao organsko za hranu koju ta goveda jedu. Neophodna komponenta u organskoj ishrani je organski koncentrat koji mi proizvodimo za naše proizvođače. Dakle, mi imamo sertifikovanu i kontrolisanu mešaonu stočne hrane gde pravimo samo organski koncentrat za naše proizvođače, odnosno za naše kooperante koji su u ovom procesu. Od njih trenutno dobijamo oko 1.000 litara mleka dnevno – objašnjava Marić.

Direktor Zlatiborskog eko agrara Marko Marić

U planu je mlekara kapaciteta 20.000 litara za koju je završena projektna dokumentacija, kao i postavljanje mlekomata u centru Zlatibora sa organskim i pasterizovanim mlekom koje se može odmah konzumirati, bez prethodne termičke obrade, po čemu će ovaj aparat biti jedinstven u Srbiji.

Prvi mlekomat na Zlatiboru

Iskustvo sa mlekomatom ima i Milan Lazović, poljoprivrednik iz Alinog Potoka, koji je pre dve godine postavio prvi mlekomat na Zlatiboru. Aparat vredan 12.000 evra uz carinu od 2.400 evra, kupio je zahvaljujući subvencijama Eko agrara.

– Velika je to investicija za nas u selu. Ne bih ni ušao u kupovinu da nisam imao pomoć opštine Čajetina gde sam dobio povraćaj sredstava od 50 odsto – kaže Lazović.

Na ideju da postavi mlekomat došao je videvši slične aparate u Sloveniji i Nemačkoj. U početku je na mlekomatu prodavao samo 15-20 litara od 150 litara koje u proseku dnevno proizvodi. Sada je nešto bolje, 30-50 litara mleka, u zavisnosti od broja turista. Razlog za lošu prodaju naš sagovornik vidi u tome što je mlekomat i dalje novost za naše ljude, ali i u stalnoj promeni gostiju.

– Primetio sam da gosti stoje ispred automata, ne znaju kako se rukuje. Taman što se naviknu na ovakvu kupovinu, odu, pa dođu drugi koji opet treba da se upoznaju sa celim procesom. Ali svi koji su probali mleko, od Vršca, Kragujevca, Beograda, prezadovoljni su kvalitetom – kaže Lazović.

Bez obzira na slabiju prodaju od očekivane, Lazović smatra da su mlekomati budućnost, pogotovo za naše male proizvođače koji imaju 4-5 krava. Na taj način mogu svoj proizvod direktno da prodaju na tržištu jer, kako kaže vlasnik prvog zlatiborskog mlekomata, ako mleko prodaju nekoj mlekari, za malu količinu dobiće i malu cenu.

– Da bi opstali, moj savet im je da kupe automate. Oni će opstati, a naš narod će imati domaći proizvod, dosta kvalitetniji od uvoznog mleka – ističe Lazović.

Pijaca ili supermarket?

A šta kažu turisti? Cene li domaći proizvod? Jesu li spremni da za njega plate? Odgovore smo potražili na zlatiborskoj pijaci.

Miloš Panić iz Nikojevića kod Krive Reke godinama prodaje mlečne proizvode na zlatiborskoj pijaci. Na njegovoj tezgi turisti mogu pazariti kajmak i razne vrste sireva – mladi, stari, punomasni, kozji, kajmak.

– Nemamo problema sa plasmanom, nekad ide bolje, nekad lošije, zavisi koliko ima gostiju, ali zadovoljni smo zasad – kaže Panić.

Na sledećoj tezgi „Zlatiborski specijaliteti kod Mice“ zatičemo vlasnicu Micu Ćirović koja se proizvodnjom suhomesnatih proizvoda bavi već 30 godina. U tome učestvuje cela porodica. Kako kaže, mnogo rade i od toga žive. Ali, nekad je zarada bila mnogo bolja, ne krije naša sagovornica.

– Bilo je manje nas prodavaca na pijaca i bilo je jeftinije, i meso i stoka. Sad je sve skupo, a omladina više neće da se bavi ovim poslom, hoće da idu da se zaposle, tako da se sad ne može ostvariti neki uspeh u poljoprivrednoj proizvodnji – iskrena je Mica.

Da su cene porasle, primetila je i Beograđanka Sanja Živanović koju smo sreli po povratku sa pijace. Naša sagovornica veruje da je veoma važno da kupovinom lokalnih proizvoda podržavamo male proizvođače.

– Pretpostavljam da pošto je sve poskupelo, morali su i proizvođači da povećaju cene. Ali, nisam sigurna koliko će ljudi da imaju tu kupovnu moć da kupuju kao ranije. Ja sam ranije mogla da kupim kilogram pršute, više ne mogu, sad mogu pola kilograma – kaže Sanja.

Tanja iz Aleksinca smatra da je najvažnije da se kupuje domaće i prirodno. Na Zlatibor često dolazi i sve voli da proba – od pršute, rakije, džemova, slatkog.

– Zlatiborski proizvodi su zaista fenomenalni. Treba da kupujemo prirodne proizvode, kao što su pravile naše prabake, bake i majke. Ne treba gledati cenu, već kupiti ono što je domaće i prirodno, da se zdravo hranimo – poručuje Tanja.

Dobro sa Zlatibora

Zlatiborski eko agrar od 2021. godine omogućava lokalnim proizvođačima da svoj proizvod prodaju pod žigom garancije „Dobro sa Zlatibora“. Prvi uslov je da proizvod bude lokalni, proizveden na teritoriji opštine Čajetina. Do sada su ovaj žig poneli sir, kajmak, med, rakija, rukotvorine od vune. 

– Žig štiti grupe lokalnih proizvoda i osnovni preduslov dobijanja je da sirovina bude iz ovog kraja. Ali to nije dovoljno. Postoji kontrola tog kvaliteta, standardizacija i norme koje moraju biti ispunjene da bi neki proizvod poneo žig – otkriva Marko Marić.

Agrobiznis centar će okupiti poljoprivrednike zapadne Srbije

Pre dve godine, osnovan je još jedan ogranak Eko agrara, a to je Agrotehnički centar u Krivoj Reci. Reč je o mašinskom parku u okviru kog se nalazi skup mašina i mehanizacije koje se iznajmljuju poljoprivrednicima ovog kraja za obavljanje svih poljskih radova.

– Poljoprivrednicima nudimo više od 40 usluga kako bi lakše obavili svoj posao i imali što bolji prinos. Kada prođe sezona poljoprivrednih radova, iste te mašine koriste se u zimskim uslovima za održavanje puteva, tako da smo uspeli da angažujemo mašine na godišnjem nivou – naglašava Marić.

Ako se imaju u vidu ambiciozni planovi, ovo je tek početak. U Krivoj Reci, na 27 hektara površine kojom raspolaže opština Čajetina, nići će Agrobiznis centar. U okviru tog centra nalaziće se proširena mlekara Naša Zlatka, kapaciteta 20.000 litara za koju je završena projektna dokumentacija, zatim hala za Agrotehnički centar i niz novih sadržaja, poput sušare za lekovito bilje, voće i povrće, kao destilerija. Krajnji cilj je pravljenje finalnog proizvoda i veća zarada za male proizvođače.

– Zahvaljujući nizu prerađivačkih kapaciteta i javno-privatnom partnerstvu, vodićemo naše proizvođače ka pravljenju finalnog proizvoda. On je neophodan da bi ljudi koji žive na selu mogli da ostvare profit, da budu zadovoljni svojim životom i da njihov rad i žrtva budu vrednovani – kaže direktor Eko agrara.

Centar bi trebalo da okuplja sve poljoprivrednike ovog kraja, zatim zapadne Srbije, a zašto ne, i šire, dodaje naš sagovornik.

– Želimo da ljudi vide da se sa finalnim proizvodom može zaraditi. Da budu, ne nečije sluge, već ravnopravni partneri u ovom poslu – ističe Marić.

Budućnost Srbije je u poljoprivredi

Naš sagovornik nema dilemu da je poljoprivreda šansa Zlatibora. Svestan je da je privilegija Eko agrara što nema izazov nalaženja tržišta. Ono je, zahvaljujući turizmu i posećenosti Zlatibora tu, na 10 kilometara i od najudaljenijih proizvođača.

– Treba samo da angažujemo sve kapacitete, znanje i mašineriju da obezbedimo kvalitetnu i dobru hranu za naše turiste. Nama drugo tržište ne treba. A definitivno imamo sa kim da radimo i imamo od čega – kaže Marić.

Nema naš sagovornik dilemu ni da li je poljoprivreda šansa Srbije.

– Ja mislim i lično i profesionalno da je budućnost naše zemlje u poljoprivredi – jasan je Marić koji poljoprivredu ne poznaje samo iz direktorske fotelje, već se i sam bavi ovčarstvom u svom selu Mačkat.

Miloš Panić kaže da od proizvodnje mlečnih proizvoda može da se živi, ali skromno, bez preterivanja i razbacivanja.

– Ne može nešto da se stvori od toga, ali može da se održava u životu.

A da bi poljoprivrednik živeo bolje, mora da ima sigurnost, poručuje Milan Lazović.

– Živimo u takvoj državi gde ništa nije sigurno, ni otkupne cene, ni subvencije države. Da bi mladi ostali na selu i naplatili svoj rad, moraju imati zaštitu i pomoć države koja treba da stoji iza proizvođača, što se tiče otkupnih cena, ne samo mleka, nego i krompira, pšenice, malina. Da ne dođe čovek u situaciju da uloži godinu dana rada i da ga na kraju sezone otkupljivač ucenjuje. Jer, težak je to rad – zaključuje Lazović.

Foto: Milutin Labudović

Napomena: Tekst i emisija iz serijala „Održiva poljoprivreda“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.