Zlatiborska pijaca decenijama je nezaobilazno mesto za sve gurmane – pršuta, kajmak, sir, med, slatko od šljiva i ostale đakonije mame turiste da probaju, kupe i ponesu najlepši suvenir sa Zlatibora.

A da li zaista kupuju? Mogu li lokalni proizvođači da se izbore sa supermarketima? Može li se živeti od proizvodnje hrane danas? Umeju li turisti da prepoznaju kvalitet i jesu li spremni da za njega plate? Sve smo to pitali i turiste i proizvođače.

Miloš Panić iz Nikojevića kod Krive Reke godinama prodaje mlečne proizvode na zlatiborskoj pijaci. Na njegovoj tezgi turisti mogu pazariti kajmak i razne vrste sireva – mladi, stari, punomasni, kozji, kajmak.

– Nemamo problema sa plasmanom, nekad ide bolje, nekad lošije, zavisi koliko ima gostiju, ali zadovoljni smo zasad. Mušterije se vraćaju što znači da su zadovoljni – kaže Miloš dodajući da gosti Zlatibora pre kupuju mlečne proizvode na pijaci nego u velikim marketima: – Sad će da ispadne da se žalim na markete, ali ipak se većina gostiju odluči da kupi na pijaci, jer znaju da je to domaći proizvod, da je roba stalno sveža. Mislim da je naš proizvod kvalitetniji jer po marketima stoji duže a mi imamo svaki dan svežu robu.

Kako kaže sagovornik portala Cirkularna ekonomija, od proizvodnje mlečnih proizvoda može da se živi, ali skromno, bez preterivanja i razbacivanja,

– Ne može nešto da se stvori od toga, ali može da se održava u životu.

Hvali Panić i mlekaru Naša Zlatka koja se nalazi u njegovom selu, Krivoj Reci. Napominje da mlekara otkupljuje mleko od seljaka koji imaju od dve do pet krava, a koji nisu interesantni velikim otkupljivačima.

– Predsednik Milan Stamatović je odlučio da unapređuje poljoprivredu i zato je otvorena mlekara da ljudima ne bi propadalo mleko i da se pojača stočni fond. I stvarno imaju lep proizvod. I svi su zadovoljni, i seljak i kupci – priča Panić.

Najviše kupuju porodice sa malom decom

Na sledećoj tezgi „Zlatiborski specijaliteti kod Mice“, raj za gurmane – kobasice, slanina pršuta. Na tanjiru naseckano od svega po malo. Vlasnica Mica Ćirović nudi prolaznicima da probaju, da ne kupuju na neviđeno. Na naše pitanje da li je pršuta bolja nego u supermarketima, Mica kaže da misli da je kvalitetnija.

– Ne potcenjujem nikoga, ali mi se trudimo da bude dobro. I domaće je. U marketima je meso vakumirano i to se vakumira malo sirovije, upakovano uglavnom u pakovanja od 100 – 200 grama. Ovde može da se proba prvo, da kupac vidi da li mu se sviđa, da li mu je slano, suvo, pa onda da kupi koliko hoće – kaže Mica.

Kako kaže, stariji ljudi slabo kupuju jer zbog zdravstvenih problema izbegavaju suhomesnate proizvode. Najviše kupuju porodice sa malom decom. Zato je prodaja najbolja za vreme raspusta i praznika kada Zlatibor preplavi ova grupa turista.

– Inače, kad nema raspusta, slabo je posla, jedino kad su seminari, ali ni tad se više ne kupuje.

Mica se proizvodnjom suhomesnatih proizvoda bavi već 30 godina. U tome učestvuje cela porodica. Kako kaže, mnogo rade i od toga žive. Ali, nekad je zarada bila mnogo bolja, ne krije naša sagovornica.

– Bilo je manje nas prodavaca na pijaca i bilo je jeftinije, i meso i stoka. Sad je sve skupo, a omladina više neće da se bavi ovim poslom, hoće da idu da se zaposle, tako da se sad ne može ostvariti neki uspeh u poljoprivrednoj proizvodnji.

Baš zbog toga Mica ceni napore opštine i Zlatiborskog eko agrara da pomognu poljoprivrednicima.

– Svi mi poljoprivredni proizvođači koji držimo stoku imamo ugovor sa Eko agrarom po kom na svako grlo goveđe imamo 25.000 dinara godišnje, a na svaku umatičenu ovcu 7.000 dinara. Ako prodajemo jagnjad klanicama, na to imamo 2.000 dinara za svako jagnje. To nije malo, ko hoće da radi, da se trudi. Naša opština Čajetina je to odlično organizovala. Jedino što sad moramo da imamo nove velike telefone, da bismo mogli da čitamo mejlove koji stižu od njih – kaže kroz osmeh Mica Ćirović.

Domaće, po recepturi baka i majki

Stariji kupci možda ne smeju da jedu suhomesnate proizvode, ali zato uživaju u medu. A na tezgi pčelara Milana Pantovića ima svega – od preparata na bazi meda, domaćih sokova, džemova, slatkog. Sve je prirodno – uverava nas prodavačica Rada koja nam objašnjava da je proizvodnja domaćih proizvoda zahtevna, pa je logično da taj trud prati i cena.

– Važno je da kupujemo domaće proizvode zato što je to sve bez hemije, napravljeno po staroj recepturi naših baka, majki, i naravno zato što je zdravije. Kod nas više kupuju stariji kupci, ali ima i mlađe populacije, oni pogotovo kupuju medovaču – kaže kroz smeh Rada.

Šta kažu turisti – Primetna razlika u kvalitetu

Turisti sa kojima smo razgovarali se slažu u jednom – poseta Zlatiboru je nekompletna bez kupovine tradicionalnih proizvoda. Danilo iz Bačkog Jarka na Zlatibor dolazi jednom godišnje i uvek proba lokalne proizvode.

– Ljubitelj sam mesa, volim pečenicu i druge suhomesnate proizvode. Domaći su i to mi je važno, primeti se razlika u odnosu na proizvode iz supermarketa. Pričaju svi da je skupo, ali cene su prihvatljive. Nije velika razlika u cenama u odnosu na Novi Sad. Uvek bih platio više za domaći proizvod. Moji rođaci se bave proizvodnjom domaće hrane i znam koliko tu treba truda, vremena, rada, tako da je u redu i da su cene tih proizvoda više – priča nam Danilo koji će u Vojvodinu poneti zlatiborski kajmak. 

Sanja iz Beograda će kući takođe poneti kajmak i goveđu pršutu, ali pola kilograma umesto kilogram koliko je ranije kupovala. Kako kaže, kad god dođe na Zlatibor, kupuje lokalne proizvode na pijaci, najčešće pršutu, sir i kajmak.

– Upravo se vraćam sa pijace i prilično mi je skupo. Moraću da uporedim, ali čini mi se da se cene približavaju industrijskim proizvodima, pre je bilo jeftinije. Pretpostavljam da pošto je sve poskupelo, morali su i proizvođači da povećaju cene, jer je nemoguće da ostanu sa nižim cenama, a da te sirovine ili nešto što oni ulažu poskupi. Ali nisam sigurna koliko će ljudi da imaju tu kupovnu moć da kupuju kao ranije. Ja sam ranije mogla da kupim kilogram pršute, više ne mogu, sad mogu pola kilograma – kaže Sanja.

Ona, ipak, veruje da je veoma važno da kupovinom lokalnih proizvoda podržavamo male proizvođače.

– Cilj je da stimulišemo male proizvođače da proizvode više i bolje, onda će možda i cena biti niža, jer će biti veća konkurencija – primećuje Sanja.

Svi bi domaće, ali cena je prepreka

Zorica iz Šapca takođe veruje da treba podržati male proizvođače, ali napominje da mnogi građani ne mogu da priušte sebi organske proizvode koji su mnogo skuplji nego standardni.

– Kada bi ovi proizvodi bili povoljniji, svi bi se opredelili za domaće, i sir i kajmak i mleko i jaja, i povrće, voće. I zdravije je i važno da podržimo domaće proizvođače, ali šta vredi kad običan građanin nema za to sredstava – jasna je Zorka.

Tanju iz Aleksinca zatičemo upravo na zlatiborskoj pijaci. Kako kaže, često dolazi na Zlatibor i sve voli da proba – od pršute, rakije, džemova, slatkog. Sve je, kaže, domaće, prirodno, bez ekstrata.

– Zlatiborski proizvodi su zaista fenomenalni. Svima bih rekla da ne kupuju u marketu, svaka čast svakome, ali treba da kupujemo prirodne proizvode, kao što su pravile naše prabake, babe i majke. Ne treba gledati cenu, već kupiti ono što je domaće i prirodno, da se zdravo hranimo i svima preporučujem da dođu na Zlatibor i kupe i videće koja je razlika između marketa i domaćeg.

Foto: Milutin Labudović

Napomena: Tekst iz serijala „Održiva poljoprivreda“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.