Pre dve godine, Milan Lazović iz Alinog Potoka postavio je prvi mlekomat na Zlatiboru. Aparat u kom se litar svežeg domaćeg mleka može kupiti za 150 dinara, postavljen je u širem centru Zlatibora, nadomak velikih trgovinskih lanaca. Ipak, ni dobra pozicija, ni mnoštvo turista koji se šetaju našom najposećenijom planinom, nisu doprineli značajnijoj prodaji.

Kako Lazović kaže za portal Cirkularna ekonomija, u početku je na mlekomatu prodavao samo 15-20 litara od 150 litara koje u proseku dnevno proizvodi. Sada je nešto bolje, 30-50 litara mleka, u zavisnosti od broja turista. Razlog za lošu prodaju naš sagovornik vidi u tome što je mlekomat i dalje novost za naše ljude, ali i u stalnoj promeni gostiju.

– Primetio sam da gosti stoje ispred automata, ne znaju kako se rukuje. Taman što se naviknu na ovakvu kupovinu, odu, pa dođu drugi koji opet treba da se upoznaju sa celim procesom. Ali svi koji su probali mleko, od Vršca, Kragujevca, Beograda, prezadovoljni su kvalitetom – kaže Lazović i dodaje da veći deo mleka prodaje mlekari Spasojević sa kojom, kako kaže, ima lepu saradnju i zadovoljan je otkupnom cenom.

Jedan aparat košta 12.000 evra

Lazović se poljoprivredom bavi 40 godina u zlatiborskom selu Alin Potok gde živi sa majkom, ženom i dva sina. Upravo zbog naslednika i želje da im omogući perspektivu života na selu, odlučio je da kupi mlekomat videvši slične aparate u Sloveniji i Nemačkoj.

Prvo je napravio sistem za zatvorenu mužu 16 krava koliko ih trenutno ima, kako bi obezbedio uslove koji se tiču kvaliteta mleka, a onda je u Italiji kupio dva mlekomata. Očekujući dobru prodaju, izabrao je automate sa većim kapacitetom, od 250 litara i 350 litara.

– Dosta posla ima oko mlekomata, zavisi da li je nestala struja, da li mora da se restartuje. Mleko menjamo svaki drugi dan, a višak donosimo kući za naše potrebe, pa majka i žena od toga prave sir – priča domaćin.

Jedan aparat koštao ga je 12.000 evra uz carinu od 2.400 evra. Od države, kako kaže, nije mogao da računa na finansijsku pomoć, jer je morao da ima minimum 20 krava da bi konkurisao za povraćaj sredstava iz Iparda. Ali, pomogla mu je opština Čajetina koja preko preduzeća Eko agrar dodeljuje bespovratne subvencije poljoprivrednicima.

– Velika je to investicija za nas u selu. Ne bih ni ušao u kupovinu da nisam imao pomoć opštine Čajetina gde sam dobio povraćaj sredstava od 50 odsto – kaže Lazović.

Mlekomat u Užicu koči procedura

Lekcija za Zlatibora naučila ga je da za drugi aparat traži neku gradsku lokaciju. I našao ju je. Na gradskoj pijaci u Užicu gde veruje da će imati bolji promet. Ali, i ovde su ga sačekali problemi.

Zahtev je podneo gradu Užicu još 16. marta, sa molbom da mu se odobri lokacija za mlekomat. Njegova ideja je da mlekomat bude postavljen na ulazu u gradski pijac. Nema ništa protiv ni neke druge, jedino što je potrebno je da izabrana lokacija ima priključak za struju.

Sve ostalo radi on – postavlja aparat, donosi mleko, angažuje relevantnu službu koja bi kontrolisala ispravnost mleka. Koristi imaju svi, a pre svega građani koji će moći da piju lokalno mleko od krava koje pasu na zlatiborskim pašnjacima.

Ali odgovora iz Gradske uprave za urbanizam, izgradnju i imovinsko-pravne poslove, pet meseci nakon podnošenja zahteva, i dalje nema.

– Smatram da je u interesu i opštine Užice da se mlekomat postavi i da naši građani imaju mogućnost da piju zdravo i domaće mleko – kaže nam Lazović.

Kako su portalu Cirkularna ekonomija potvrdili u Gradskoj upravi za urbanizam, izgradnju i imovinsko-pravne poslove, Lazovićev zahtev je stigao i 4. aprila je prosleđen JP „Užice razvoj“ na uvid i razmatranje ali odgovor od njih nisu dobili.

Kontaktirali smo pomenuto preduzeće i kako nam je objasnila koordinatorka za urbanizam i razvoj JP ”Užice razvoj” dipl.inž.arh. Ruža Penezić, zahtev nije odbijen, već se i dalje razmatra. Koči ga – procedura.

Kako je Penezićeva otkrila, Grad Užice formirao je Radni tim za izradu Programa za postavljanje manjih montažnih objekata privremenog karaktera na javnim i drugim površinama na teritoriji grada Užica koji razmatra sve manje montažne objekte koji se postavljaju na javnim površinama, poput kioska, bašti ugostiteljskih objekata, bilborda, objekata za prodaju robe van prodajnog mesta…

– Procedura usvajanja Programa za postavljanje manjih montažnih objekata privremenog karaktera na javnim i drugim površinama na teritoriji grada Užica podrazumeva javnu raspravu koja se očekuje naredne nedelje, a potom usvajanje tokom jeseni – kaže naša sagovornica dodajući da svi specifični zahtevi sugrađana koji su pristigli nisu odbijeni, već su razmatrani sa različitih aspekata.

Na ulazu u pijac, ipak, Lazović neće moći da postavi mlekomat.

– Druga faza rekonstrukcije pijaca kojom je predviđeno uređenje ulaznog portala i partera Cvetnog trga čiji početak se očekuje u narednom periodu, podrazumeva uklanjanje postojećih privremenih objekata što isključuje postavljanje novih. Ali jedno od mogućih rešenja našlo bi se u okviru same pijace, čiji ulaz je kontrolisan, kao i roba koja se tu nalazi i  podleže određenim sanitarnim uslovima – zaključuje Penezićeva u izjavi za naš portal.

Budućnost na selu

Bez obzira na administrativne peripetije, Lazović smatra da su mlekomati budućnost, pogotovo za naše male proizvođače koji imaju 4-5 krava. Na taj način mogu svoj proizvod direktno da prodaju na tržištu jer, kako kaže vlasnik prvog zlatiborskog mlekomata, ako mleko prodaju nekoj mlekari, za malu količinu dobiće i malu cenu.

– Da bi opstali, moj savet im je da kupe automate. Oni će opstati, a naš narod će imati domaći proizvod, dosta kvalitetniji od uvoznog mleka – ističe Lazović.

A kako selo može da opstane – na ovo pitanje kojima se mnogi bave samo u kampanjama, naš sagovornik ima jasan i jednostavan odgovor. Mada je mlekomat kupio da bi sinove zadržao na selu, Lazović više nije tako siguran u ispravnost te želje.

Primećuje da ko živi na selu, mora da bude spreman da radi više stvari, i maline, i mleko, i dodatni posao – da ako jedno izda, može da se osloni na drugo da preživi. Jer, čovek na selu nema nikakvu sigurnost.

– Živimo u takvoj državi gde ništa nije sigurno. Nije zagarantovana cena ni malina, ni mleka. Nisu sigurne ni subvencije države. Seljak mora da bude spreman da uloži svoj novac u kupovinu mehanizacije, da čeka da li će biti javnog oglasa za povraćaj sredstava, pa ako dobije povraćaj, dobije. A trebalo bi da čovek na selu ima sigurnost, da bude siguran da će mu se to vratiti. Da bi mladi ostali na selu i naplatili svoj rad, moraju imati zaštitu i pomoć države koja treba da stoji iza proizvođača, što se tiče otkupnih cena, ne samo mleka, nego i krompira, pšenice, malina. Jer, težak je to rad, čovek uloži godinu dana rada i dođe na kraju sezone u situaciju da ga otkupljivač ucenjuje – zaključuje Lazović.

Foto: Milutin Labudović

Napomena: Tekst iz serijala „Održiva poljoprivreda“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta opštine Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.