Od svih materijala koje globalna tekstilna industrija koristi, samo 0,3% potiče iz recikliranih izvora. Globalna tekstilna industrija je zarobljena u začaranom krugu — previše siromašna, previše obimna i previše jeftina.

Svake godine ogromne količine neobnovljivih resursa vade se iz Zemlje kako bi se proizvele milijarde kratkotrajnih odevnih predmeta i nameštaja. Reciklirani tekstil čini samo kap u okeanu – ove upozoravajuće navode donosi Izveštaj o cirkularnosti tekstila (“Circularity Gap Report Textiles”) koji otkriva kako cirkularne strategije mogu transformisati industriju, učiniti je tri puta cirkularnijom, prepoloviti njen ekološki otisak i smanjiti otpad od tekstila.

Reciklirani tekstil je mit

Kako se navodi, od svih materijala koje globalna tekstilna industrija koristi, samo 0,3% potiče iz recikliranih izvora. Većina ovih materijala potiče iz recikliranih PET boca, dok upotreba recikliranog tekstila unutar same industrije skoro da ne postoji.

To znači da od 3,25 milijardi tona materijala koje industrija godišnje troši, preko 99% dolazi iz primarnih izvora. Sintetička vlakna poput poliestera, koja se dobijaju iz fosilnih goriva, čine 70% sirovina koje se koriste u tekstilnoj proizvodnji.

Autori navode da je glavna prepreka ka cirkularnijoj tekstilnoj industriji prekomerna proizvodnja jeftine, niskokvalitetne odeće. Masovni brendovi sada izbacuju i do 24 kolekcije godišnje, pri čemu 30% odevnih predmeta ostaje neprodato.

– Iako je povećanje reciklaže važno, davanje prednosti kvalitetu nad kvantitetom ključ je za suzbijanje prekomerne potrošnje i otpada od tekstila. Fokusiranje na dugotrajne i bezvremenske odevne predmete, kao i pružanje usluga popravke i iznajmljivanja, može značajno unaprediti cirkularnost tekstilne industrije – ističe se uz napomenu da ključ za smanjenje tekstilnog otpada leži u smanjenju ukupne proizvodnje i potrošnje tekstila.

Kina i SAD najodgovornije za ekološku štetu

Izveštaj navodi da je tekstilna industrija jedna od ekološki najštetnijih. Izrazito je resursno intenzivna, oslanjajući se na prirodna vlakna iz useva i sintetička vlakna proizvedena od fosilnih goriva. Proizvodnja ovih vlakana zahteva velike količine vode, zemljišta i energije, što ozbiljno opterećuje životnu sredinu.

Na primer, prosečan Evropljanin godišnje potroši 26 kilograma tekstila i generiše 12 kilograma tekstilnog otpada. Za proizvodnju ove količine tekstila potrebna je 15 puta veća količina resursa u odnosu na njegovu težinu.

Autori apostrofiraju dve zemlje kao odgovorne za veliki deo ekološke štete izazvane tekstilnom industrijom, uključujući tekstilni otpad, Kinu i SAD. Kina je najveći proizvođač tekstila, pri čemu njena industrija tekstilne proizvodnje koristi 40% materijala koji se globalno koriste za proizvodnju tekstila.

Istovremeno, SAD su najveći potrošač, značajno doprinoseći nestašici vode i klimatskim promenama, kako na domaćem, tako i na međunarodnom nivou.

Skoro svaki drugi radnik bez formalnog ugovora

Poseban problem u tekstilnoj industriji je nepoštovanje prava radnika. Proizvodnja tekstila zapošljava 140 miliona ljudi, navodi se. Preko 43% tih radnika radi bez formalnih ugovora, posebno u zemljama sa niskim prihodima, gde udeo neformalno zaposlenih može dostići i 90%.

Ti radnici često se suočavaju sa nesigurnim uslovima, niskim platama i nedostatkom socijalne zaštite. Iako je industrija počela da rešava ove probleme i beleži napredak, potrebno je učiniti mnogo više kako bi se svim radnicima garantovale fer plate i bezbedna radna mesta, ističe se.

Rešenje je u manjoj potrošnji

Ipak, nije sve izgubljeno. Autori predlažu zaokret ka prirodnim, lokalnim i recikliranim vlaknima, povećanje trajnosti odevnih proizvoda, održivu proizvodnju prirodnih vlakana, prihvatanje spore mode, naprednu cirkularnu proizvodnju, pomeranje dela proizvodnje iz Azije u Evropu i Severnu Ameriku.

Tekstilna industrija, kako se navodi, nikada neće biti 100% cirkularna, zbog tehničkih i praktičnih ograničenja. Određeni materijali su neophodni za akumulaciju zaliha, dok su drugi, poput fosilnih goriva, inherentno necirkularni. Umesto da težimo potpunoj cirkularnosti, trebalo bi da posmatramo cirkularnu ekonomiju kao alat za održivije upravljanje resursima.

– Tekstilna industrija suočava se sa dodatnim izazovima, kao što su degradacija vlakana nakon reciklaže i dileme poput toga da su mešane tkanine trajnije, ali manje podložne reciklaži u poređenju sa tkaninama od jednog materijala. Zbog toga je važno gledati šire od same metrike cirkularnosti i fokusirati se na smanjenje potrošnje materijala i smanjenje ekoloških uticaja povezanih s njom – zaključuje se.

Više o izveštaju možete pronaći na linku.