Kako se neiskorišćena hrana može koristiti u proizvodnji piva? Da li je ukus takvog piva drugačiji? Kako pivopije reaguju na novi sastojak?

Sve su ovo pitanja koja je istraživala Milica Končar iz Prijedora, pripremajući master tezu na programu cirkularne ekonomije koji je završila u Edinburgu.

Kraft pivare iz Italije, Belgije, Nemačke i Velike Britanije o kojima je pisala, imale su pozitivno iskustvo sa upotrebom neiskorišćene hrane u proizvodnji piva. Da li je to slučaj i sa pivarama u regionu, možemo saznati uskoro, jer je Milica u potrazi za lokalnim kraft proizvođačima piva raspoloženim za saradnju.

U razgovoru za portal Cirkularna ekonomija, Končar otkriva i koje prepreke stoje na putu usvajanja cirkularne ekonomije u regionu i Evropi, zašto je važno da ozbiljno shvatimo krizu resursa, a govori i o master studijama na Univerzitetu u Škotskoj, na koje je otišla zahvaljujući Čivning stipendiji.

Milica Končar Foto: Aleksandar Škorić

Vaša master teza  govori o korišćenju otpada od hrane u proizvodnji piva, a nedavno ste objavili istraživanje o ovoj temi u Časopisu cirkularne ekonomije. Koji nalazi su Vas iznenadili, a šta Vam je bilo najzanimljivije?

– Master tezu pod nazivom „Upotreba otpada od hrane u proizvodnji piva: faktori koji omogućavaju i usporavaju implementaciju u okviru evropske kraft industrije piva“ radila sam na primeru sedam kraft pivara iz Italije, Belgije, Nemačke i Velike Britanije. Sve pivare u uzorku su već imale funkcionalnu upotrebu neiskorišćene hrane u proizvodnji, te je bilo veoma zanimljivo videti koliko ih je daleko dovela sama njihova zainteresovanost i otvorenost prema eksperimentisanju. Interna motivacija vodećih članova pokazala se kao krucijalan faktor koji od prepreka pravi prilike.

Najviše me iznenadilo što su sve njihove mušterije bile zaintrigirane novim sastojkom, obradovane što se na tako inovativan način spašava hrana i bile zainteresovane za ukus (da li se oseti hrana u pivu?). Lično sam krenula sa pretpostavkom, pošto generalno ljudi zaziru od hrane koja se ponovno koristi, da će bar određen broj ljudi malo zazirati i od ovog piva, ali izgleda da ljubiteljima piva to ne smeta.

Da li ste kontaktirali neku pivaru iz regiona sa namerom da im predstavite rezultate? Da li su kompanije iz pivarske industrije spremne da koriste otpad od hrane u proizvodnji i koje im prepreke stoje na tom putu?

– Istraživanje sam radila sa kraft proizvođačima piva (to su generalno manje lokalne pivare koji se fokusiraju na kvalitet i raznolikost), jer trenutno samo oni primenjuju ovu praksu. Sad nakon objavljivanja rada, imam nameru obratiti se lokalnim kraft proizvođačima piva za saradnju.

Odlična stvar je što se na internetu mogu naći recepti kako praviti pivo sa hranom, tako da se ne mora počinjati skroz ispočetka. Ali i dalje pivare prvo moraju da eksperimentišu i prilagode recept svojim postrojenjima i specifičnom pristupu. Zatim, veoma je bitno partnerstvo sa dobavljačima hrane, što su najčešće pekare, jer se najviše koristi neiskorišćeni hleb. Pokazalo se da saradnja najbolje funkcioniše ako je dobavljač na istoj talasnoj dužini kao i pivara, tj. da im je interesantna tema, da im je žao da bacaju hranu, pa i da vole pivo. Na kraju je to dobra stvar i za njih – mogu i da dobiju sitnu nadoknadu, a i odlično je za marketing. Mi smo region koji ima dosta pekara, pa je i dosta pekarskog otpada, tako da se nadam da neće biti poteškoća pronaći odgovarajućeg dobavljača.

Kroz istraživanje se pokazalo da prepreke koje stoje na putu ove prakse su ustvari prepreke samih kraft pivara, a to je za njih najviše kompeticija sa velikim pivarama. Generalno, funkcionalne pivare zainteresovane za inovacije koje mogu naći pouzdanog dobavljača, nemaju značajnih prepreka da realizuju ovu praksu. 

Radite u Razvojnoj agenciji Prijedora. Kako ocenjujete put Bosne i Hercegovine i regiona ka cirkularnoj ekonomiji?

– Prvo bih razdvojila cirkularnost na nivo građana i sistemski nivo.

U nivou građana, prilično su se održale prakse koje su nam ostale od starijih generacija, kao što su popravljanje, pozajmljivanje, prenamena i sl., iako se sve više to gubi sa rastućim konzumerizmom. S druge strane, cirkularna ekonomija kao sistem na nivou uprave, zakona, institucija i industrije u Bosni i Hercegovini je tek na početku. Dosta je na nivou informisanja – što i ima smisla, jer ideja dolazi izvan, nismo na izvoru informacija i istraživanja, te je dosta stvari nejasno. Sam pojam je dosta širok, a nema dovoljno prakse. Ipak, tržište se menja, te i bez sistemski informisanog privatnog sektora, na terenu već ima cirkularni firmi koje funkcionišu.  

Ali u državi nema jasnog pravca za razvoj cirkularne ekonomije. Trenutno se o toj temi uglavnom priča na konferencijama i tek počinju da se rade određeni projekti. Nema ozbiljnijeg pokreta, niti promene legislative da bi se olakšao prelazak na cirkularnost. Upravo ta karika nedostaje da se kroz isplaniran rad na višem nivou može iskoristiti primarna cirkularnost u navikama građana, da se dovede sistemska cirkularnost na viši nivo.  

Samo 6,9% materijala koji se koriste širom sveta potiče iz recikliranih izvora, a cilj EU je da udvostruči upotrebu recikliranih materijala do 2030. na 22,4%. Kako to postići i da li je suština cirkularne ekonomije u upotrebi recikliranih materijala?

– Cirkularna ekonomija je intuitivna te je najlakše ljudima objasniti da je poenta što više uštedeti  – te se štedi najviše ako se može izbeći da se nešto napravi ili koristi, pa ako se i koristi, da se koristi što je bolje i duže moguće, pa tek na kraju dolazi popravka, prenamena i na samom kraju reciklaža. Iako to jeste zadnji korak, za neke materijale je veoma isplativa (npr. aluminijum), a i za trenutni sistem nam je potrebna.

Mera „ekodizajn“ na kojoj EU radi, jeste najbolja prevencija. Rad sa dizajnerima i sektorom proizvodnje da se predmeti osmišljavaju da mogu lako da se poprave, rastave, a na kraju i recikliraju. Trenutno izmešani materijali najviše zadaju problema u reciklaži, te ukoliko prilagodimo samu proizvodnju, otvoriće se vrata mnogo većem procentu reciklaže.

Šta vidite kao najveću prepreku suštinskom usvajanju cirkularne ekonomije – sporost regulative, strah kompanija da će trošak tranzicije pasti na njih, potrošačko društvo koje ne razmišlja o ograničenosti resursa?

– Smatram da je najveća prepreka što se generalno ne shvata ozbiljnost situacije i da treba da radimo na alternativnim sistemima dok nije prekasno. Već vidimo da raste kriza za resurse, a pogotovo sa klimatskim promenama. Nauka je jasna po tom pitanju, moramo da promenimo sistem funkcionisanja i upravo zato cirkularna ekonomija dobija maha jer se pokazala kao sistem koji nosi ideju kako napred, a u okviru toga se razrađuju rešenja. 

Trenutno vidimo na primeru EU da prelazak na cirkularnu ekonomiju jeste veoma zahtevan. Potrebno je proučavati, eksperimentisati, investirati, pokušavati iznova – ali smatram da je prvo potrebno razumeti koliko nam je ta promena potrebna da bi ona bila i moguća.

U samom mom mikro istraživanju se pokazalo koliko je krucijalna motivacija i odlučnost za promenu. Dok ne napravimo obavezu kao država i ne pokaže se odlučnost kroz investicije i legislativu, prema tom prelasku na cirkularno svi će biti suzdržani, i to sa razlogom, jer je prelazak rizičan za privatni sektor, građani su skeptični prema nečemu što je apstraktno, a sve što se uradi će biti polovično i bez punog potencijala promene koja nam treba.

Završili ste master program cirkularne ekonomije na fakultetu u Edinburgu. Koji je koncept programa, i da li mislite da bi neki fakultet u regionu mogao da uvrsti nešto slično u svoju ponudu i koji, s obzirom na to da je cirkularna ekonomija multidisciplinarna?

– Koncept master programa cirkularne ekonomije koji sam studirala na Univerzitetu u Edinburgu se zasnivao na širokom teorijskom proučavanju teme i praktičnom izučavanju  koje je bilo vezano za određene industrije, kao što su tekstilna ili građevinska. Uz to su rađene i određene metodologije kao što su analiza životnog ciklusa i eko-dizajn proizvoda.

Cirkularna ekonomija je prilično nova tematika koja se još razvija i dobija svoj oblik na terenu, tako da samo studiranje te teme podrazumeva dosta eksperimentisanja, kreativnosti i učenje kroz primere. Master studije u Edinburgu su bile kolaboracija više smerova, sa dosta gostujućih profesora i praktikanata, tako da smatram da i u regionu potencijalni program ne bi zaostajao ako bi kombinovao klasične studije ekonomije, prava, ekologije, dizajna, smerova tehnološkog fakulteta i gostujuće praktikante.