U poslednje vreme, sve je više gradova širom sveta koji se obavezuju da će u skoroj budućnosti postati zajednice sa nula otpada. Često ti ciljevi ostanu samo „mrtvo slovo na papiru“, ali da ne mora da bude tako, pokazalo je jedno japansko selo na ostrvu Shikoku.

Kamikatsu se nalazi na sat vožnje od Tokushime i 670 kilometara od Tokija i verovatno niko ne bi ni čuo za ovo mesto, da ono nije uspelo u onom što je misaona imenica za mnogo veće, bogatije i tehnološki naprednije gradove – životu sa malo otpada. Stanovnici sela, njih 1500, nisu ostvarili cilj da do 2020. dostignu nula otpada, ali i dalje su rekorderi. Uspeli su da smanje otpad za 80 odsto, što je četiri puta više od japanskog proseka.

Kako su to uradili, zanimalo je razne delegacije koje su dolazile u Kamikatsu ne bi li takav model prenele i na svoje zajednice. I vraćale se pomalo razočarane jer primer Kamikatsua pokazuje da čarobni štapić ne postoji – potrebne su „samo“ jaka volja zajednice i odgovornost svakog njenog člana.  

Kućni otpad se ovde odvaja u neverovatnih 45 kategorija. I dalje se dešavaju greške, pa neko zaboravi da skine poklopac sa plastične flaše ili da skine eksere sa drveta. Zato postoji još jedna linija kontrole – to su volonteri u sakupljačkom centru koji vode računa da svaki deo ide u pravu kantu. Proizvodi koji su i dalje u dobrom stanju završavaju u radnji u kojoj stanovnici mogu besplatno uzeti ono što im je potrebno, najčešće odeću, posuđe, stvari za kuću.

Zahtevan proces recikliranja

Sve je počelo 2000. godine kada je donet novi zakon o emisijama dioksina, koji spada u toksične komponente, zbog čega su morale da budu zatvorene dve male spalionice. Ostarela zajednica koja je imala sve manje članova, nije imala novca da napravi nove spalionice ili da transportuje otpad u postrojenja van grada. Jedina opcija bila je da se stvara manje đubreta i da se reciklira što je više moguće.

Tri godine kasnije, Kamikatsu je postao prvo mesto u Japanu koje je usvojilo deklaraciju o nula otpada. U početku je bilo primedbi da će proces odvajanja, pranja i odlaganja otpada biti suviše komplikovan za 1500 meštana koji su morali da odlažu otpad u nebrojeno mnogo kategorija, da kompostiraju otpad od hrane i da peru plastične kese i flaše kako bi mogle da se recikliraju.

– U svakom projektu koji je usmeren na zajednicu, uvek ćete imati ljude koji ne žele da sarađuju – kaže Akira Sakano, vođa neprofitne Akademije Nula otpada.

Zato je Akademija energiju fokusirala na stanovnike koji su podržavali poduhvat i koji bi vremenom ubedili skeptike da se i oni priključe. I zaista, većina stanovnika je prihvatila proces recikliranja iako je to podrazumevalo dosta posla za njih.

Kartoni od mleka, konzerve, kese su morali da se peru pre bacanja, proizvodi koji sadrže delove koji spadaju u više kategorija su na licu mesta rasklapani kako bi svaki deo išao u pravu kantu, staklene flaše su sortirane po boji, odvojeno od čepova. Plastične flaše od ulja su se odvajale od plastičnih flaša u kojima je bila voda.

Tako je korak po korak, Kamikatsu 2016. godine ostvario četiri puta bolje rezultate od nacionalnog proseka, recikliravši 81 odsto otpada koji je proizveo. Deo koji nije mogao da se reciklira, poput kožne obuće, pelena i drugih higijenskih proizvoda, završio je u spalionici van sela.

Ključ uspeha je u maloj zajednici

Ovaj put ipak nije bio jednostavan. Sakano kaže da je selo imalo problema da pronađe način za recikliranje proizvoda koji nisu spadali u kategorije otpada jer su proizvođači nastavili da koriste nereciklabilne materijale koji bi neizbežno našli put do domaćinstava.

– Naš cilj bio je da dostignemo nula otpada do 2020. Ali smo naišli na brojne prepreke koje uključuju ključne igrače i regulative van našeg dometa. I određeni proizvodi, poput sanitarnih, dizajnirani su za jednokratnu upotrebu, što ih čini teškim za odvajanje – priča Sakano.

Uspeh projekta naterao je zvaničnike iz Japana i drugih zemalja da dođu po čarobni recept. Ipak, nisu svi stanovnici ubeđeni da projekat lako može da se primeni  na drugom mestu.

– Ovaj sistem funkcioniše jer nas ima samo 1500.  Bilo bi teško primeniti ga u većem gradu ili sa velikom populacijom – rekao je za agenciju Frans Pres Naoko Yokoyama koji se u Kamikatsu preselio iz Kjotoa.

Budućnost projekta zavisiće od saradnje biznisa i lokalnih vlasti koji bi trebalo da učine proces recikliranja jednostavnijim. Ipak, pojedinci će i dalje imati dužnost da učestvuju u smanjenju otpada i ponovnoj upotrebi proizvoda, primećuje Sakano.

– Kao što možete da pretpostavite, mnogo je jednostavnije da jednostavno odbijete plastične kese nego da izgradite postrojenje koje će ih reciklirati – zaključuje Sakano.

Naslovna fotografija: Yuki Shimazu