Milica Adamović (ni)je tipična predstavnica svoje generacije – ova 31-ogodišnja Beograđanka je veganka već 8 godina, trudi se da izbegava jednokratnu plastiku, putuje kopnenim putem kad god je to moguće, a po gradu se kreće peške, biciklom ili koristi javni prevoz. A onda joj se, pre dve godine, desilo ono sa čim se suočava sve veći broj mladih – prvi put je osetila eko-anksioznost.

Ovo stanje stručnjaci opisuju kao „hronični strah zbog ekološke katastrofe i propasti“. Eko-anksioznost je odgovor na rastuće ekološke probleme, poput klimatskih promena, gubitka biodiverziteta, zagađenja životne sredine. Simptomi su slični onima koji prate „običnu“ anksioznost, od tuge i bezvoljnosti, do mučnine i depresivnosti, a nisu isključeni ni panični napadi.

Kao devojka koja natprosečno prati ekološke teme, Milica je školski primer osobe kod koje će se najčešće javiti eko-anksioznost. Završila je osnovne i master studije ekologije na Biološkom fakultetu, radi u startapu koji se bavi uspostavljanjem sistema cirkularne ekonomije u regionu, a u slobodno vreme predstavlja svoj održiv način života na društvenim mrežama.

– Kada se bavite temom zaštite životne sredine i kada konstantno razmišljate o tome i brinete i delite sa ljudima načine na koje oni mogu da pomognu životnoj sredini, trudite se da budete veseli i pozitivni, a stvari idu samo na gore, pojava anksioznosti je logičan sled događaja – kaže Milica za portal Cirkularna ekonomija.

Otkriva nam da se u njenom slučaju eko-anksioznost naročito ispoljava kada čuje za odobravanje katastrofalnih projekata, poput Rio Tinta kod nas ili projekta Vilou u Americi. Tada, kako kaže, ima osećaj da je sve što radi u životu nebitno naspram problema sa kojim se suočavamo sada, a nema mogućnost da ode i kampuje na mestu događaja i da ga brani svojim telom.

– I kada se loše vesti nižu jedna za drugom, moje raspoloženje se brzo menja i počinjem da se osećam bezvoljno, i takoreći upadam u apatiju i ne želim više ništa da radim. To bi bile neke ekstremne situacije koje su se dešavale periodično, zbog moje nesposobnosti da se sa time izborim i zbog toga što sam, pod uticajem starijih generacija, to odbacivala kao izmišljotinu. Danas, mnogo lakše umem da prepoznam kada krene eko-anksioznost da me grli, ali imam mehanizme koji sprečavaju da me uguši – priča Milica za naš portal.

Pojava sve prisutnija među mladima

Da je eko-anksioznost znatno zastupljenija među mladima, ističe i Američko udruženje psihologa (APA) čija studija pokazuje da je 67% Amerikanaca starosti od 18 do 23 godine delimično do veoma zabrinuto zbog uticaja klimatskih promena na mentalno zdravlje.

– Briga u vezi klimatskih promena u kombinaciji sa brigom za budućnost može dovesti do straha, besa, osećanja bespomoćnosti, iscrpljenosti, stresa, tuge što se opisuje terminom eko-anksioznost ili klimatska anksioznost. Studije pokazuju da je ova anksioznost prisutnija među mladima – zaključak je studije.

Reč je o pojavi koja postaje sve prisutnija, piše i Britanski medicinski žurnal ukazujući na istraživanje među dečjim psihijatrima od kojih više od polovine (57%) kaže da se susrelo sa decom i mladim ljudima koji pate od anksioznosti zbog klimatske krize i stanja životne sredine.

U Srbiji još nema istraživanja ovog tipa, ali psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački Stanić kaže za portal Cirkularna ekonomija da se sretala sa eko-anksioznošću kod ljudi koji imaju generalizovan strah koji je prisutan u mnogim sferama njihovog života. Reč je o osobama kod kojih se strah javlja mnogo češće nego kod drugih ljudi, pojašnjava naša sagovornica.

– Da je anksioznost zbog stanja planete prisutnija kod mladih ljudi je očekivano. Mladi ljudi imaju više poleta i entuzijazma, mahom zbog toga što se, srećom, još uvek nisu, za razliku od starijih, naučili bespomoćnosti. Mladi veruju da se stvari mogu promeniti, a stariji su sumnjičavi i nepoverljivi jer su mnogo puta bili iznevereni. Ali, istovremeno, stariji su sumnjičavi i po pitanju raznih katastrofičnih upozoravanja i tekstova koji proriču tragedije biblijskih razmera. Preživeli su mnoge koji se nikada nisu dogodile. Stariji znaju da naprave distancu u odnosu na to, a mladi još ne umeju – kaže naša sagovornica.

Oni koji su iskusili eko-anksioznost kažu da osećaju različite simptome, od tuge, bezvoljnosti, apatije, mučnine, depresivnosti, a nisu isključeni ni panični napadi. Kako da znamo da nam je potrebna pomoć i da treba se obratimo stručnjaku?

– Kod bilo kog straha, kada prevazilazi okvire manje neugodnosti, kada nam značajno kvari svakodnevni mir, tada znamo da je preteran i da nam treba pomoć – jasna je Željka Kurjački Stanić.

Ipak, pre nego što se obratimo psihologu, a i tokom rada sa njim, važno je da pričamo sa bliskim ljudima.

– Neki od njih neće biti u stanju da nam daju savet ili ohrabrenje na način na koji nam je to potrebno, ali neki će moći. Prva pomoć je uvek da sa sobom popričamo. Da odvojimo vreme kada nas niko ne prekida. Napravimo tada sebi šoljicu kafe ili naspemo čašu vina i zamislimo da razgovaramo sa sobom, sa hrabrom, odvažnom verzijom sebe koja se ničega ne plaši. Šta bi meni takva „Ja“ kazala? Dobro bi bilo da imamo neko mesto gde ćemo uvek odlaziti na takve razgovore sa sobom. Neki kutak u kući ili mesto u prirodi – ističe Željka Kurjački Stanić.

Kako je sve počelo – od sporadičnih uragana do Grete

Istorijski, ekstremne vremenske neprilike su se dešavale sporadično, a preživeli bi se nakon početnog šoka, oporavljali. Dokazano je da nakon ekstremnih vremenskih neprilika raste broj ljudi kojima se dijagnostikuje posttraumatski stresni poremećaj.

Danas je, međutim, klimatska kriza gotovo konstantna, a katastrofalni događaji se ponavljaju. Posledice na mentalno zdravlje su počele da trpe ne samo direktne žrtve poplava, uragana i drugih katastrofa, već i drugi ljudi.

Novi fenomen, nazvan eko-anksioznost, javlja se oko 2007. godine, ali je tek deceniju kasnije o njemu više počelo da se priča u medijima. Jedna od najzaslužnijih za popularizaciju termina u javnosti je aktivistkinja Greta Tanberg koja je otvoreno govorila da je klimatska anksioznost, kao poseban oblik eko-anksioznosti izazvan strahom zbog klimatskih promena, prirodan odgovor na trenutak u kom se nalazimo.

– Kao što vidite po stanju današnjeg sveta, nikog izgleda nije briga šta se dešava, tako da je jedino ljudski da se tako osećate – rekla je 2021. godine tada jedva punoletna Greta i ponudila lek: – Kada preduzimate akcije, imate osećaj smisla, da se nešto dešava. Ako želite da se otarasite anksioznosti, preduzmite nešto.

Nema duševnog mira bez akcije

Da je rešenje u akciji, smatra i psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački Stanić ističući da ne veruje da neko ko oseća ovu vrstu anksioznosti može postići mir ako se povuče.

– Svako od nas svakodnevno nailazi na članke o svemu i svačemu. Ali samo se neki zainteresuju za ekologiju. Ne svi. Samo neki čuju trube koje pozivaju u tu bitku. Drugi ne obraćaju pažnju, ne uplaše se, ne zanima ih. Ne umemo mi uvek da objasnimo zašto nas neke bitke privlače, a na neke ljudske nevolje ostajemo gotovo ravnodušni. Ali ako smo već čuli zov tih truba, onda moramo nešto da uradimo jer inače nećemo naći duševni mir.

Prema njenim rečima, osećamo bespomoćnost sve dok ne načinimo prvi korak. Dok ga ne načinimo, mislimo da ništa ne vredi počinjati jer svakako nismo dovoljno moćni da nešto veliko i važno uradimo.

– Ali taj osećaj se drastično menja kada uradimo prvi, najmanji korak. Ne možemo možda spasiti sve šume ove planete, ali samo gledajte kako će vam se samopouzdanje podići ako zasadite svoje prvo drvo!

Jednako važno je i biranje izvora informisanja, smatra naša sagovornica. „Stiže nam novi pakao“, „Klimatske promene prete da zbrišu najveću silu“, „Da li nam preti smak sveta zbog klimatskih promena“ – samo su neki od naslova u srpskim medijima koji odslikavaju pristup medija klimatskim promenama koji je neretko obeshrabrujući i dodatno podstiče apatiju čitalaca.

– Kad god pročitam neki tekst koji upozorava, recimo, na klimatske promene, a koji mi kao pojedincu ne daje moć, ne ohrabruje me da se podignem i ne daje mi volju da nešto uradim, nego mi naprotiv uliva strah u kosti i osećanje bespomoćnosti, u meni tada proradi ljutnja. I počnem da se pitam šta je motivacija autora takvog teksta. Da motiviše na promenu svakako nije, jer me ne motiviše uopšte – jasna je Željka Kurjački Stanić.

Pažljivo birajte izvore informisanja

Za Milicu Adamović rešenje je takođe u kombinaciji akcije i pažljivog izbora izvora informisanja.

– Prestala sam da pratim stranice i portale koji koriste agresivnu politiku i koji prikazuju samo negativne stvari. Smatram da jeste dobro znati činjenice i biti informisan, ali nije neophodno konstantno biti preplavljen tim negativnim talasom. Informišem se preko 5-6 portala koji imaju dobru ravnotežu između dobrih i loših vesti.

Milica ima svoje ’eko-rituale’ u kojima uživa, poput čaja iz rinfuze, vežbi, vožnje bicikla, boravka u prirodi, šetnji sa kučićima, spremanja veganskih jela, uzgajanja svog povrća sa partnerom u sklopu baštenske zajednice ’Baštalište’.

Zahvaljujući tim ritualima, lakše prima loše vesti. Trudi se da bude uključena u neke aktivnosti poput protesta, akcija čišćenja, sadnje drveća, ali isto tako ne zamera sebi ukoliko nešto propusti. Kako kaže, problema ima mnogo, a ona je samo jedna osoba.

– Trudim se da sa ljudima oko sebe podelim sve što radim i delim svoja osećanja i misli. Smatram da je jako bitno izgraditi zajednicu ljudi oko sebe, sa kojima delite ista mišljenja i borite se za iste stvari. Meni je prišlo nekoliko desetina osoba preko Instagrama da popričamo o tome, da podelimo iskustva, brige i osećanja i mislim da je to prvi i najvažniji korak u borbi protiv eko-anksioznosti – napominje naša sagovornica.

Milica ne krije da je potražila pomoć psihoterapeuta kada su napadi bili izuzetno snažni i kada nije mogla sama da se izbori. Kako kaže, mentalno zdravlje na Balkanu je i dalje tabu tema, ali milenijalci i generacija Z polako kidaju te okove, mnogo otvorenije pričaju o svojim osećanjima, umeju da slušaju svoje potrebe i ne pristaju baš na sve, kao generacije pre nas.

– Mislim da, zbog toga, ove dve generacije će upravo moći da naprave najveće promene u budućnosti, jer im je takođe i jako stalo do životne sredine koju su devastirale generacije pre njih. S obzirom na njihovu osvešćenost i nedostatak volje vrhovnih vlasti da ih slušaju, eko-anksioznost je apsolutno očekivana pojava. Sa jedne strane borite se da sačuvate nešto što bi trebalo da koriste i generacije posle vas i nešto do čega vam je jako stalo, dok sa druge strane vlasti odobravaju štetne projekte bez ikakvog sluha za vaše argumente, mišljenja i na kraju, i osećanja – napominje Adamovićeva.

Treba li eko-anksioznost da postane medicinska dijagnoza?

Eko anksioznost još nije medicinska dijagnoza, i mnogi stručnjaci se zalažu i da ne postane. Autori studije „Klimatskoj anksioznosti ne treba dijagnoza poremećaja mentalnog zdravlja“, objavljene u maju 2022. u časopisu The Lancet, ističu da ako bi se ona ustanovila kao poremećaj mentalnog zdravlja, poslala bi se pogrešna poruka da je reč o problemu pojedinca.

Ipak, institucije počinju da je uočavaju. Klimatska aktivistkinja Dejana Vajolet Koko (32) je dobila 15-omesečnu kaznu zatvora jer je u aprilu prošle godine kamionom blokirala jednu stranu puta na mostu u Sidneju.

Nedavno je, ipak, puštena na slobodu, a kazna joj je preinačena u 12-omesečnu uslovnu. Sudija je između ostalog, rekao da je pokazala kajanje i “kanalisala svoju dijagnostikovanu klimatsku anksioznost u produktivan rad za zajednicu“.

Ipak, iako je sve prisutnija, ovu pojavu je i dalje teško objasniti mnogima koji je otpisuju kao izmišljotinu Generacije Z. Željka Kurjački Stanić podseća da je svaki psihički problem uglavnom teško objasniti onome ko se sa njim nije suočio jer ljudi razmišljaju u sopstvenim okvirima i granicama svog iskustva.

Potrebno je, kako kaže, strpljenje sa ljudima, ali se ne treba ni predugo zadržavati sa ljudima sa kojima razgovori nisu prijatni. Kako naša sagovornica naglašava, potrebno je da budemo bolji čuvari svog mentalnog zdravlja.

– Važno je da čitamo i slušamo ljude koji motivišu, a ne one koji očajavaju i proriču sudnji dan. Pratite ekologe koji se bore, koji stvarno prave promene i koji u vama bude volju da nešto uradite. Učite od njih. Nemojte misliti da ste mali da nešto dobro uradite. Ima ona jedna rečenica koja se raznim ljudima pripisuje, a koja glasi: „Ako misliš da si suviše mali da bi bio uticajan, probaj da zaspiš sa komarcem u sobi.“ Možda, ali samo možda ne možemo sami promeniti svet, ali možemo promeniti nešto ispred svoje kuće, u životu svoje porodice, svoje zajednice, svog sela.

Milica Adamović takođe ukazuje na značaj brige o sebi. Nema univerzalnog recepta kad je reč o borbi sa eko-anksioznošću, već svako treba da pronađe ono što njemu odgovara.

– Nekome odgovara da stalno ide na proteste, nekome da sadi cveće, nekome da prestane da jede meso i otkriva vegansku ishranu, nekome da piše peticije i žalbe… Takođe je bitno znati kada je vreme da se isključite, pogotovo ukoliko ste deo neke organizacije ili lokalne grupe. Da prepoznate kada vam je potreban odmor. To je po meni najbitnija stavka, jer bez odmora vrlo lako se sklizne u pregorevanje – zaključuje naša sagovornica.