Koliko je cirkularna ekonomija razvijena u regionu? Tipična hrvatska kompanija danas odvaja otpad, optimizuje korišćenje resursa i izrađuje ESG izveštaje. Ali, i dalje retko sistemski dizajnira proizvode kako bi bili održivi, ne primenjuje modele „proizvod kao usluga“, a ne dobija ni poreske olakšice od države za transformaciju na kružno poslovanje.
Ovo u razgovoru za portal Cirkularna ekonomija otkriva dr Anita Knezović, direktorka hrvatske kompanije za izradu izveštaja o održivosti, ESG point.
Naša sagovornica, iza koje je višedecenijsko iskustvo u energetici, finansijskoj industriji i poslovnom savetovanju, ističe da je građevinski sektor najspremniji za prelazak na kružne prakse, sledi sektor upravljanja otpadom, reciklaže i komunalnih usluga. Mala i srednja preduzeća, kako primećuje, zaostaju u tranziciji.
Prema njenim rečima, kompanijama je kratkoročno i dalje isplativija linearna ekonomija. Kako objašnjava, dugoročna potpuna transformacija poslovnog modela može koštati firme od 20% do čak 100% godišnjeg CAPEX-a, a očekivani povrat investicije se kreće između 5 i 15 godina.
Kompanijama u Srbiji koje žele da pređu na cirkularnu ekonomiju poručuje da polazišna tačka treba da bude ekonomska logika, a ne ideologija.
– Ključno pitanje je: gde gubimo novac kroz materijale, otpad i logistiku? Svaka mera ili proizvod koji smanjuje troškove i posledično povećava prihode trebalo bi da bude prvi kandidat za kružni projekat – kaže Knezović.
Naša sagovornica, koja je doktorirala bihejvioralnu ekonomiju, govori i o tome na koji način linearni ekonomski model podstiče proizvodnju manje kvalitetnih proizvoda, kako promeniti navike i ponašanje potrošača, ali i zašto stadioni i sportski objekti imaju potencijal da postanu mesta gde kružno ponašanje postaje norma, umesto izuzetak.
Anita Knezović Foto: Privatna arhiva
U Srbiji je nedavno usvojen „Program razvoja cirkularne ekonomije u RS 2026-2030“ koji navodi da bi primena cirkularne ekonomije mogla privredi da donese 31,6 milijardi evra ekonomske uštede do 2034. godine. Slične programe imaju i druge evropske zemlje, pa opet, brojke nisu zadovoljavajuće – primera radi, samo 12,2% materijala u EU se ponovo upotrebljava ili reciklira. U čemu je onda tačno problem – šta je glavna prepreka usvajanju cirkularne ekonomije u Evropi i globalno?
– Glavna prepreka primene kružne ekonomije u praksi, kako u Evropi, tako i na globalnom nivou, nije jednoznačna, već proizlazi iz kombinacije ekonomskih, regulatornih i potrošačkih faktora.
Iz perspektive preduzeća, ključni problem je nedostatak adekvatnih podsticaja, osobito finansijskih. Linearni model ekonomije i dalje je u pravilu isplativiji. Eksterni troškovi održive proizvodnje, poput zagađenja, otpada i emisija CO₂, često nisu internalizovani, što rezultira time da održivi proizvodi imaju višu cenu i slabiju tržišnu konkurentnost. Stoga je preduzećima i dalje isplativije koristiti primarne sirovine, proizvoditi proizvode kraćeg veka trajanja i izbegavati ulaganja u popravku, recikliranje ili ponovnu upotrebu. Bez regulatornog okvira koji bi stvorio snažnije podsticaje za održive modele proizvodnje, ne mogu se očekivati značajniji pomaci.
S potrošačke strane, iako je zabeležen rast svesti potrošača o važnosti održivosti, ponašanje potrošača još uvek ne prati u potpunosti te stavove. Većina potrošača nije spremna platiti značajno višu cenu za održive proizvode, zbog čega i dalje preferira jeftinije, nove proizvode u odnosu na obnovljene ili kružne alternative.
Na globalnom nivou dodatni izazov predstavljaju značajne razlike u dostupnosti resursa i regulatornim okvirima. U nekim delovima sveta primarne sirovine su relativno jeftine, dok je regulativa slaba ili nepostojeća. Takvi uslovi stvaraju nelojalnu konkurenciju za kružne proizvode, koji su zbog internalizacije dela eksternih troškova često skuplji. Posledično, tržište još uvek ne nagrađuje održivo ponašanje u dovoljnoj meri, što usporava širu primenu kružne ekonomije.
Značajniji napredak moguć je jedino kroz kombinaciju više međusobno povezanih mera:
- donošenje i sprovođenje odgovarajuće regulative (npr. eko-dizajn, upravljanje otpadom),
- primena fiskalnih instrumenata, uključujući poreze i subvencije usmerene na internalizaciju eksternih troškova,
- razvoj inovativnih poslovnih modela (npr. product-as-a-service), koji menjaju percepciju vlasništva nad proizvodima u korist korišćenja usluge (primera radi, modeli deljenja, poput car sharinga), te
- jačanje pritiska investitora kroz održiva ulaganja.
Potrebni novi poslovni modeli, poput deljenja automobila Foto: Marija Dedić
Uglavnom se govori o uštedama koje cirkularna ekonomija donosi. Ali, retko ko pominje troškove. Koliko jednu kompaniju košta prelazak na cirkularno poslovanje u ovom trenutku, pogotovo ako ne postoje subvencije i finansijske olakšice od strane države?
– Teško je govoriti iz perspektive privrednika bez izravnog operativnog iskustva. Međutim, teorijski i na temelju dostupnih analiza, trošak tranzicije na kružno gospodarstvo ne može se svesti na jedan jedinstveni iznos. Umesto toga, moguće je razlikovati tri razine troškova, koje se realizuju u različitim vremenskim horizontima:
A) Kratkoročna operativna prilagođavanja proizvodnje
Ova razina prilagođavanja i troška uključuje promene u dobavljačkom lancu (npr. prelazak na reciklirane materijale), optimizaciju korišćenja sirovina i smanjenje generisanja otpada i manje prilagođavanje dizajna postojećih proizvoda.
Ovakvi troškovi se procenjuju na približno 1–5% godišnjeg OPEX-a. Pozitivno je što se radi o ulaganjima s relativno brzim povratom (ROI), najčešće u razdoblju od 1 do 3 godine.
B) Srednjoročna transformacija proizvoda i procesa
Ova razina prilagođavanja i troška obuhvata značajniji redizajn proizvoda s ciljem produžetka veka trajanja i povećanja popravljivosti, uvođenje sistema povrata proizvoda, ulaganja u nove tehnologije i materijale.
Trošak ovakve transformacije procenjuje se na 5–20% godišnjeg CAPEX-a po liniji proizvoda, dok se očekivani povrat investicije (ROI) kreće u rasponu od 3 do 7 godina, ovisno o opsegu promena.
C) Dugoročna potpuna transformacija poslovnog modela
Ova razina prilagođavanja i troška podrazumeva prelaz na modele poput product-as-a-service, implementaciju principa kružne ekonomije duž cijelog lanca vrednosti (povrat proizvoda, recikliranje materijala) i razvoj nove infrastrukture i uspostavu partnerstava s poslovnim partnerima koji zadovoljavaju kriterije održivosti.
Trošak potpune transformacije je značajan i procenjuje se na 20% do čak 100% godišnjeg CAPEX-a, ovisno o industriji i složenosti transformacije. Očekivani povrat investicije (ROI) je dugoročan i kreće se između 5 i 15 godina.
Kakva je situacija sa cirkularnom ekonomijom u Hrvatskoj? Koji su najveći izazovi, a gde leže šanse za njenu primenu?
– Vezano uz primenu kružne ekonomije u Hrvatskoj, vidljiv je jasan napredak, osobito u razvoju regulatornog i institucionalnog okvira. Međutim, u poređenju s drugim državama članicama EU, implementacija je i dalje relativno spora i fragmentirana. Hrvatska ekonomija ostaje dominantno linearna, pri čemu se značajan deo resursa ne vraća u sistem. Kružna ekonomija u praksi se još uvek primarno svodi na upravljanje otpadom i recikliranje, dok su mere usmerene na dizajn proizvoda i razvoj kružnih poslovnih modela slabije zastupljene.
Uprkos napretku, ključni izazovi i dalje su izraženi. Prvi veliki izazov odnosi se na upravljanje otpadom, osobito komunalnim i biootpadom. Stopa recikliranja i pripreme za ponovnu upotrebu u Hrvatska iznosi oko 35%, dok prosek EU doseže približno 50%. Istovremeno, stopa odlaganja komunalnog otpada na razini EU iznosi manje od 20%, dok je u Hrvatskoj i dalje iznad 50%. Iako trendovi pokazuju postupno poboljšanje, napredak nije dovoljno brz s obzirom na cilj EU da se do 2035. godine odlaže najviše 10% komunalnog otpada.
Drugi izazov je slabo razvijeno tržište sekundarnih sirovina. Prikupljanje otpada samo po sebi nije dovoljno; nužno je osigurati stabilnu potražnju, standarde kvaliteta, logističku infrastrukturu i prerađivačke kapacitete kako bi se materijali učinkovito vraćali u gospodarstvo. Upravo zbog toga stopa kružne upotrebe materijala u Hrvatskoj iznosi svega 6,1%, što je znatno ispod EU proseka od 12,1% (2023., Eurostat).
Treći izazov odnosi se na akcioni kapacitet na lokalnoj razini. Iako je većina jedinica lokalne samouprave uvela sisteme odvojenog prikupljanja otpada, rezultati su i dalje neujednačeni. Nadležne institucije ističu potrebu za dodatnim ulaganjima, edukacijom i jačanjem operativne efikasnosti sistema u pojedinim opštinama i gradovima.
Institucionalni okvir za tranziciju postoji, ali je disperziran. Ključnu ulogu imaju EU fondovi i inicijative međunarodnih institucija poput Svetske banke. Ipak, najveći strukturni nedostatak je izostanak jedinstvene nacionalne strategije kružne ekonomije. Trenutno se kružna ekonomija sprovodi kroz Plan upravljanja otpadom (2023.–2028.) i sektorske programe (npr. Kružna ekonomija u zgradama 2021.–2030.), ali bez integrisanog strateškog okvira. U kontekstu pristupanja OECD, izrađen je akcijski plan za usklađivanje u području zaštite okoline i upravljanja otpadom (2023.), a dodatni iskorak predstavlja pokretanje izrade Nacionalnog plana razvoja kružne ekonomije za razdoblje 2026.–2032. početkom 2025. godine.
S druge strane, postoje značajne razvojne prilike. Najveći potencijal prepoznaje se u građevinskom sektoru (ponovna upotreba građevinskog materijala, modularna gradnja, digitalni pasoš proizvoda), bioekonomiji i poljoprivredi (korištenje ostataka biomase, bioenergija i bioproizvodi), te turizmu, osobito u hotelijerstvu i ugostiteljstvu (upravljanje otpadom od hrane, smanjenje i izbacivanje jednokratne plastike, učinkovito upravljanje vodnim resursima i dr.).
Dodatne prilike proizilaze iz dostupnosti izvora finansiranja i inovacija, s obzirom na to da Hrvatska i dalje ima snažan investicioni ciklus potpomognut sredstvima EU. Institucije poput Evropske agencije za okolinu i OECD naglašavaju važnost kombinacije javnih i privatnih ulaganja za uspešnu zelenu tranziciju. Postojeće politike u području inovacija, pametne specijalizacije i održivog turizma pružaju solidnu osnovu za razvoj kružnih poslovnih modela, no bez dodatnih podsticaja i smanjenja investicionog rizika, kružna rešenja i dalje često ostaju manje konkurentna u odnosu na linearne alternative.
Koliko su kompanije u Hrvatskoj spremne da svoje poslovanje učine cirkularnijim? Iz kojih sektora dolaze kompanije najspremnije za ove inovacije?
– Kompanije u Hrvatskoj još uvek nisu spremne za potpunu transformaciju s linearne na kružnu ekonomiju. Aktivnosti se uglavnom zadržavaju na razini kratkoročnih operativnih poboljšanja, a ne i na dugoročnoj transformaciji poslovnih modela. Većina preduzeća sprovodi mere povećanja učinkovitosti (upravljanje otpadom, energijom i vodom) te uvodi ESG izveštavanje, no retke kompanije iniciraju redizajn postojećih proizvoda ili promene poslovnih modela u smeru održivosti. Iako se otpad smanjuje, materijalne petlje se u pravilu ne zatvaraju.
Najspremnije kompanije (“early adopteri”) dolaze iz nekoliko specifičnih sektora u kojima već postoji regulatorni ili tržišni pritisak. Građevinski sektor ističe se kao najspremniji za prelazak na kružne prakse, najpre zbog velikih volumena materijala, uticaja EU regulative (prvenstveno taksonomije) te podsticaja kroz projekte obnove (potresna i energetska obnova). Prednjače veće građevinske kompanije i one uključene u EU projekte.
Sledi sektor upravljanja otpadom, reciklaže i komunalnih usluga, gde je prisutan snažan regulatorni okvir na razini EU i nacionalnog zakonodavstva. Međutim, fokus tih aktivnosti i dalje je dominantno na kraju životnog ciklusa proizvoda, a ne na njihovom dizajnu.
Turistički i prehrambeni sektor predstavljaju značajne generatore otpada, ali i sektore s velikim potencijalom za napredak. U njima se beleži rastući pritisak gostiju, kupaca i međunarodnih standarda. Najčešće inicijative uključuju smanjenje otpada od hrane, korišćenje lokalnih dobavljača (skraćivanje lanaca snabdevanja), te smanjenje ili eliminaciju jednokratne plastike.
Dodatno, industrija plastike i ambalaže, te sektor proizvodnje i mehanike prepoznati su kao ključni u EU projektima usmerenima na transformaciju malih i srednjih preduzeća (MSP).
S druge strane, MSP sektor, koji čini većinu privrede, generalno zaostaje u tranziciji, najpre zbog ograničenog pristupa kapitalu i fokusa na kratkoročno poslovno preživljavanje. Slični izazovi prisutni su i u sektoru trgovine, posebno trgovine na malo, gde je promena poslovnih modela spora.
Glavni razlozi ograničene spremnosti na transformaciju uključuju visoke početne troškove, nedostatak jasne nacionalne strategije i financijskih podsticaja, te neizvesnost povrata na investicije (ROI).
Tipična hrvatska kompanija danas odvaja otpad, optimizuje korišćenje resursa i izrađuje ESG izveštaje. Međutim, još uvek retko sistemski dizajnira proizvode kako bi bili održivi, ne primenjuje modele „product-as-a-service“ te ne zatvara materijalne petlje, što su ključni elementi kružne ekonomije.
Da li država nudi neke finansijske podsticaje, poput nižih poreza, subvencija, za kompanije koje usvajaju principe cirkularnog poslovanja?
– Hrvatska nudi financijske podsticaje za kružnu ekonomiju, ali oni su uglavnom indirektni, odnose se na EU finansiranje i na pojedine projekte. Još uvek nema sistemskih podsticaja države kroz npr. poreske olakšice. Najvažniji mehanizam u Hrvatskoj su EU fondovi: EFRR, Kohezijski fond, te Nacionalni plan oporavka i otpornosti (NPOO) i sredstva Fonda za zaštitu okoline i energetsku efikasnost (FZOEU). Tim sredstvima se delimično finansiraju i ulaganja u kružnu ekonomiju, reciklažu, otpad, industrijske procese, te inovacije i nove tehnologije. Fond za zaštitu okoline i energetsku efikasnost redovno nudi sufinansiranje opreme (npr. finansiranje električnih vozila, OIE), projekata za upravljanje otpadom, te pilot projekata kružne ekonomije. Pojedine banke nude povoljnije uslove finansiranja za održive projekte.
Ukratko, ako kompanije nemaju na raspolaganju podsticaje i druge javne izvore finansiranja, tranzicija je za njih skupa i spora. Stoga se teško odlučuju na takvu transformaciju poslovanja. Ako bi kompanije imale na raspolaganju sredstva EU fondova ili druge potencijalne javne izvore finansiranja, mogle bi pokriti veći deo investicije u kružne poslovne modele i tako smanjiti rizik. U tom slučaju bi se sigurno veći deo kompanija odlučio na značajniju transformaciju svog poslovanja prema održivosti.
Doktorirali ste bihejvioralnu ekonomiju. Na ovom podneblju ljudi su pre samo neku generaciju učeni da ne bacaju hranu, da popravljaju stvari, što je sve u duhu principa cirkularne ekonomije. Onda je, konzumerizam, čini se, preko noći sve to izbrisao. Kako se sada vratiti na staro kad smo osetili „draži“ majice od 5 evra i posedovanja još jednih cipela/kreme/telefona „jer mi to zaslužujemo“, a za koje verujemo da će nas učiniti srećnim?
– Problem ekonomije obima i posledičnog zagađenja okoline svoje korene ima u industrijskoj revoluciji, koja je podstakla razvoj konzumerizma, najpre u SAD-u, a potom i globalno, ponajviše zahvaljujući razvoju medija i oglašavanja. Još pre nekoliko decenija, način života bio je znatno bliži principima kružne ekonomije. Naše bake i deke, osobito u ruralnim sredinama, živeli su gotovo potpuno cirkularno: proizvodili su vlastitu hranu, izrađivali odeću, sapune i druge potrepštine. Količina otpada bila je minimalna, tek povremeno ambalaža poput limenki, dok su se staklo i plastika gotovo uvek ponovno koristili u domaćinstvu.
Danas je situacija bitno drugačija. Suočeni smo s velikim količinama otpada, ne samo od hrane i ambalaže, već i od tekstila i potrošačke robe uopšteno. Ključni problem leži u sistemu vrednosti, i to ne samo potrošača, već prvenstveno proizvođača. Kvalitet proizvoda značajno je opao: odevni predmeti imaju kratak vek trajanja, a kućni uređaji često se kvare ubrzo nakon isteka garancije. Time se podstiče kontinuirana kupovina i dodatno generisanje otpada.
U takvom kontekstu, snažnija regulativa nameće se kao nužan preduslov promene. Proizvođači bi trebalo da preuzmu veću odgovornost za celi životni ciklus proizvoda, uključujući otpad koji nastaje zbog njihove kratkotrajnosti. Linearni ekonomski model inherentno podstiče proizvodnju manje kvalitetnih i manje trajnih proizvoda, a bez regulatornih intervencija teško je očekivati značajniji zaokret, bez obzira na rastuću svest potrošača o održivosti.
S druge strane, kod potrošača postoji prostor za promene kroz suptilnije i efikasnije pristupe. Bihejvioralna ekonomija polazi od spoznaje da ljudi ne donose odluke isključivo racionalno, već pod uticajem navika, konteksta i društvenih normi. Većina odluka donosi se automatski, bez dubokog promišljanja.
Iako mnogi potrošači deklarativno podržavaju održivost, postoji izražen jaz između stavova i stvarnog ponašanja. Upravo tu bihejvioralna ekonomija nudi rešenja. Umesto oslanjanja na edukaciju ili moral, fokus je na oblikovanju okruženja donošenja odluka (tzv. choice architecture) i primeni blagih podsticaja (nudges) koji olakšavaju održivije izbore.
Ujedinjene nacije već aktivno koriste ovakve pristupe. U publikaciji “The Little Book of Green Nudges” ističu se ključni principi za podsticanje održivog ponašanja: učiniti održive izbore jednostavnima (Make it easy), privlačnima (Make it attractive), društveno poželjnima (Make it social) i pravovremenima (Make it timely). Ovi pristupi omogućuju promene bez prisile, oslanjajući se na razumevanje stvarnog ljudskog ponašanja.
Kako vidite ulogu sporta u ovoj oblasti? Koji nalazi su Vaš najviše iznenadili tokom izrade studije o primeni načela cirkularne ekonomije u sportu?
– Sport je izuzetno snažan alat za promenu ponašanja jer privlači velik broj ljudi i ima snažan uticaj na navijače, osobito kroz globalno popularne sportove poput fudbala, tenisa, košarke i rukometa. Trenutno radim na studiji primene načela kružne ekonomije u sportskim objektima i organizaciji događanja, pri čemu me posebno iznenadilo koliko je UEFA već napredovala u ovom području.
UEFA je pre nekoliko godina definisala strategiju održivosti, te razvila konkretne smernice za primenu načela kružne ekonomije na stadionima, u klubovima i savezima. Time UEFA preuzima aktivnu ulogu pokretača promena i deluje kao multiplikator kružnih rešenja: postavlja okvire, definiše ciljeve i KPI-jeve, te predlaže operativne mere.
U središtu njihovog pristupa nalazi se 4R okvir: Reduce – Reuse – Recycle – Recover, koji se sistemski primenjuje na četiri ključna područja:
- hrana i piće,
- tekstil i oprema,
- oprema za događanja,
- energija i voda (infrastruktura).
Glavni ciljevi uključuju smanjenje otpada od hrane i pića, tekstila i opreme, dok se na razini stadiona aktivno upravlja potrošnjom energije i vode. Poseban naglasak stavlja se na korišćenje obnovljivih izvora energije, recikliranje vode i korišćenje kišnice.
Sportski klubovi i sportisti imaju izuzetan uticaj na ponašanje miliona ljudi jer navijači često oponašaju svoje uzore. Upravo zato sport predstavlja snažan kanal za podsticanje održivijih navika. Sve veći broj klubova i sportskih centara već provodi konkretne mere, od upravljanja potrošnjom vode na terenima, smanjenja plastike i jednokratne ambalaže, do unapređenja sistema upravljanja otpadom.
Dodatno, sve se više pažnje posvećuje održivoj nabavci, primera radi kroz nabavku sportske opreme izrađene od recikliranih materijala. Kod projektovanja novih sportskih objekata naglasak je na efikasnosti gradnje i visokoj energetskoj efikasnosti sportske infrastrukture.
Sport ima jedinstvenu moć jer može menjati društvene norme brže nego politika ili tržište. Ako želimo značajan prelaz na kružnu ekonomiju, nužno je menjati ponašanje, a sport je jedno od retkih područja gde ljudi to čine dobrovoljno, vođeni osećajem pripadnosti klubovima za koje navijaju.
Veliki sportski klubovi stoga predstavljaju idealne aktere za brze i vidljive promene, jer deluju u kontrolisanom okruženju i imaju snažan uticaj na mase. U tom smislu, stadioni i sportski objekti imaju potencijal postati mesta gde kružno ponašanje postaje norma, a ne izuzetak.
Imate li neki savet za kompanije iz Srbije, kako da učine svoje poslovanje cirkularnijim?
– Prelazak na kružne poslovne modele treba biti sistemski i strateški planiran, nikako ad hoc, uz jasno definisane i merljive ekonomske rezultate. Iako tranzicija u početku može predstavljati trošak, dugoročno doprinosi smanjenju operativnih i investicionih izdataka.
Polazišna tačka treba biti ekonomska logika, a ne ideologija. Ključno pitanje je: gde gubimo novac kroz materijale, otpad i logistiku? Svaka mera ili proizvod koji smanjuje troškove i posledično povećava prihode trebalo bi da bude prvi kandidat za kružni projekat. Materijalna efikasnost pritom često donosi najbrži povrat na investiciju (ROI), jer smanjuje otpad u proizvodnji i omogućuje bolje iskorišćavanje sirovina.
Dodatno, sve veći potencijal ima i valorizacija otpada: ono što je nekad bio trošak, danas može postati izvor prihoda. Pojedine vrste otpada sve se češće koriste kao sirovine za proizvodnju energije ili kao inputi u drugim industrijama.
Važno je izbeći dve česte pogreške: ulazak u velike transformacije bez pripreme, te „zeleni marketing“ bez stvarnih operativnih promena. Oba pristupa mogu rezultirati financijskim gubicima i reputacionim rizicima.
Preporuka je započeti s manjim pilot-projektima, uz detaljno razrađen finansijski plan (CAPEX, ROI) i identifikovane izvore finansiranja. Takođe, korisno je analizirati postojeće prakse u regiji, te uspostaviti partnerstva s organizacijama koje već imaju iskustva, kako bi se ubrzao prenos znanja.
Kružna ekonomija dugoročno nije trošak, već prilika da se iz istih resursa izvuče veća vrednost i ostvari veća profitabilnost. Upravo zato, pravi trenutak za početak je upravo sada!
