Ovde nema nervoznih vozača, zvuka automobilskih sirena, saobraćajnog haosa, vozila parkiranih po trotoarima. Ovde vladaju mir, cvrkut ptica, pešaci i biciklisti. Ovo nestvarno mesto u Mramornom moru je oaza za sve koji više ne mogu da podnesu gužvu u saobraćaju. A da bude još neverovatnije, nalazi se na samo 20 kilometara južno od Istanbula, najmnogoljudnijeg evropskog grada.
Raj ima i romantično ime – Prinčevska ostrva. Ima ih devet, četiri su naseljena i na svima je automobilski saobraćaj zabranjen. Nekada su ovde proterivani prinčevi i princeze, danas dobrovoljno dolaze Istanbulci i turisti željni mira i predaha od vreve megalopolisa.
Kada posle buke velegrada, nakon sat i po vožnje trajektom, kročite na tlo najvećeg od ovih ostrva, Bujukadu, osećate se kao da ste stigli u drugu dimenziju. Dočekaće vas galebovi, mačke koje se lenjo protežu i – tišina. Drugačiji život je moguć, osećate dok hodate ulicama bez udisanja izduvnih gasova, gledajući prelepe vile iz kojih vreba duh prošlosti.
Mada u prevodu znači Veliko ostrvo, površina je samo 5,4 kilometara kvadratnih. Idealno za razgledanje biciklom koje meštani iznajmljuju na svakom koraku za 15 lira (oko 130 dinara) na sat.
Dok razgledate, videćete kuću Lava Trockog koji je ovde „pustio korenje“ tokom četiri godine koliko je proveo u egzilu. Zaprepastiće vas priča o vizantijskoj carici Irini, koja je postala upamćena po tome što je oslepela sina, a čiji ostaci počivaju na severoistoku ostrva. Zadiviće vas čuveni hotel Splendid kojim danas upravlja šesta generacija osnivača. Videćete najstariju drvenu zgradu u Evropi, staro grčko sirotište koje bi trebalo da postane Međunarodni centar za zaštitu životne sredine.
Meštani će vam govoriti da je more oko ostrva najčistije koje možete naći u Istanbulu, ali da je poseta u jesen i zimu još lepša jer nema mnogo turista. Živi se ovde sporije, bez nervoze, pričaju vam ostrvljani i svi do jednog tvrde – nikada ne bi menjali adresu za istanbulsku.
Električni autobusi prevoze turiste i meštane
A kako žive bez automobila? Prinčevska ostrva imaju 16.000 stanovnika, od kojih skoro polovina živi na Bujukadi. Automobilski saobraćaj je zabranjen, osim za vozila policije, hitne pomoći, vatrogasne službe.
Donedavno, ovuda su vozile kočije sa konjima koje su služile kao prevozno sredstvo, ali i kao turistička atrakcija. Pre dve godine, zabranjene su. Odluku su pozdravile grupe za zaštitu životinja jer je svake godine umiralo stotine konja, a neretko su iscrpljivani do te mere da su padali mrtvi po ulicama. Tada su konji zamenjeni električnim vozilima.
Ali, ni to nije išlo glatko. Broj električnih vozila je u jednom trenutku dostigao hiljade, a gužvu su meštani poredili sa onom na autoputu. Dešavale su se i nezgode, kažu, a svako se parkirao gde je hteo. Uske ulice Bujukade nisu stvorene za takav saobraćaj, govorili su. Zato su rado dočekali odluku gradske vlade o zabrani električnih vozila za ličnu upotrebu.
Zabrana je stupila na snagu početkom oktobra. Od zabrane su jedino izuzeti stanovnici stariji od 66 godina i državni službenici. Kuriri takođe mogu voziti uz specijalnu dozvolu od lokalne vlade.
Nisu svi srećni zbog zabrane. Bunili su se trgovci koji su se žalili da ne mogu biciklom da nose namirnice i druge stvari koje prodaju. Žalili su se i roditelji male dece, kao i oni koji žive u udaljenijim delovima ostrva. Za sada, žalbe im ne vrede. Za prevoz po ostrvu moraće da koriste električne autobuse koji su tako mali da podsećaju na vozila za decu. Tu su i taksi vozila, kao i bicikli za one koji su u kondiciji – jer ulice Bujukade imaju mnogo uspona.
Surova Irina i oduševljeni Trocki
Svaka od tih ulica krije zanimljivu priču jer su na Prinčevska ostrva u doba vladavine Vizantije u izgnanstvo proterivani prinčevi, princeze i ostali članovi carske familije po čemu su i dobila ime.
Surova vizantijska carica Irina, koja je vladala krajem 8. i početkom 9. veka, naredila je da se njen sin Konstantin, sa kojim je do tada delila presto, oslepi i pošalje u egzil na Prinčevska ostrva. Pet godina je sama vladala, da bi nakon puča, bila svrgnuta sa vlasti i poslata u egzil, pogodite gde – na Prinčevska ostrva, a zatim na ostrvo Lezbos u Egejskom moru, gde je i umrla. Njeni ostaci su preneti na Bujukadu i po njenoj želji, položeni u dvorište manastira koji je izgradila. Manastira više nema, a nalazio se, prema nekim spisima, u severoistočnom delu ostrva.
Tokom kasnog otomanskog perioda, bogate turske i jevrejske porodice izgradile su rezidencije ovde, posebno na Bujukadi. Ono što su Kapri i Iskija za Napulj, to su Prinčevska ostrva za Konstantinopolj, primećivali su putopisci u 19. veku.
Nigde maslinovo drvo ne raste u takvom obilju, ništa idealističnije ne može biti zabeleženo nego ljupkost ovih ostrva u maju i junu, nigde zalivi nisu graciozniji, povrće svežije i raznovrsnije, planine grandioznije, oduševljeno su pisali.
Ovde se osećaju uzdasi prinčeva i princeza, ostrva su „omiljeno mesto hodočašća za one koje privlači dramatična prošlost ili šarm nasmejane sadašnjice“, zaključio je francuski istoričar Gustave Schlumberger.
Bujukadu je često posećivao otac nacije, Ataturk. Soba 25 Anadolu Cluba u kojoj je odsedao sačuvana je da podseća na neka prošla vremena. Vremena u kojima se na Bujukadi sastajao sa Venizelosom, premijerom Grčke, kraljevima Avganistana, Rumunije i ostalim državnicima. Vreba Ataturk posetioce ovog zatvorenog kluba i iz bašte, gde se nalazi njegov spomenik.
Tu je i duh revolucionara. Lav Trocki je na ostrvo stigao 1929. godine nakon što je proteran iz Rusije. Okružen tišinom i ljubaznošću meštana, napisao je autobiografiju i Istoriju ruske revolucije. Kažu da nikada nije lutao ulicama, ali je skoro svakog dana, brodićem išao na ribolov. Na dan odlaska sa ostrva, u svoju beležnicu je napisao: „Prošlo je četiri i po godine. Imam čudan osećaj da sam pustio korenje na Bujukadi“.
Svetski centar za životnu sredinu
Luksuzne vile koje su pripadale bogatim lokalnim porodicama, ali i strancima, protežu se Nizam ulicom. Ali, Bujukadu krase i stare drvene kuće od kojih mnoge nisu rekonstruisane. Jedna od njih je i grčko sirotište koje će, prema najavama, postati Međunarodni centar za životnu sredinu.
Sa 20.000 kvadratnih metara, smatra se najvećom drvenom zgradom u Evropi i drugom najvećom na svetu. I ova zgrada, smeštena na vrhu planine, krije priču. Izgrađena 1889. sa namerom da bude luksuzni kazino i hotel, pet godina kasnije je prodata kada Sultan Abdul Hamid II nije želeo da izda dozvolu za njeno poslovanje. Kupila ju je žena poznatog grčkog bankara i donirala je Vaseljenskoj patrijaršiji u Konstantinopolju koji je do 1964. u njoj vodio sirotište.
Decenije su ostavile traga, osamdesetih je veoma oštećena u požaru, a 2012. turske vlasti su je vratile grčkoj zajednici koja je istakla da su potrebni milioni evra za restauraciju. Kada će se to desiti, još se ne zna, ali prema najavama, planovi su da ova zgrada bude Međunarodni centar za životnu sredinu. I zaista, teško je zamisliti bolju lokaciju za ovakav centar.
Izgubi se osećaj za vreme na Bujukadi, pa se može dogoditi i da se propusti poslednji trajekt za Istanbul. Ako vam se to desi, ne očajavajte. Zaspaćete u tišini kakvu dugo niste čuli, a ujutru, pre najezde prvih izletnika, imaćete ostrvo samo za sebe. Osećaćete se kao princ, ali ne prognan, već oslobođen.
Foto: Milutin Labudović
