I ovog Božića, Finci su nakon spremanja praznične trpeze imali priliku da ulje i masnoće preostale od prženja spakuju u kutiju i odnesu do lokalnog supermarketa. Odatle ga je preuzela kompanija Neste koja je od otpada kasnije pravila dizel gorivo.

2000 kilometara južnije, u Srbiji, priprema božićne i svake druge trpeze izgleda drugačije – otpad ide pravo u kantu za smeće, pa u obližnji kontejner. Šta se sa ovim otpadom dešava kad nam nestane iz vidokruga, nije pitanje koje postavljamo. A trebalo bi. Jer, polovinu otpada u našim kontejnerima čini upravo kuhinjski otpad koji na deponijama truli i zagađuje životnu sredinu.

Po količini otpada od hrane koji nastaje u domaćinstvima, Srbija je iznad svetskog proseka. Prema podacima izveštaja Programa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih nacija (UNEP) The Food Waste Index Report 2021, u domaćinstvima u Srbiji godišnje se baca 83 kilograma hrane po glavi stanovnika. To je 9 kilograma više od svetskog proseka, 18 kilograma više od Finske (65 kg) i čak 50 kilograma više od Rusije, koja je sa 33 kilograma bačene hrane na vrhu liste evropskih zemalja koje najmanje bacaju.

Ko je odgovoran za to što tolika količina hrane propada u zemlji u kojoj su generacije vaspitane na poruci da je greh bacati hranu? Ko je odgovoran za to što bačena hrana truli na deponijama, umesto da se kao u drugim zemljama iskoristi kao resurs? Teško je uperiti prst u krivca za ovaj problem, jer su zakazali svi – od države, preko lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća, do građana. I svi u ovom procesu gube.

Nedostatak adekvatnih podataka o otpadu od hrane, nedovoljna opremljenost komunalnih preduzeća, nepostojanje sinhronizacije rada različitih službi, niska svest o posledicama truljenja hrane na deponijama – neki su od gorućih problema u ovoj oblasti.

Mada su pojedinačni programi, sprovođeni u određenim opštinama, poput projekta kućnog kompostiranja u Bačkom Petrovcu 2018. godine, pokazali da građani žele da odvajaju otpad od hrane u posebne kontejnere, sve bi se po završetku projekta vratilo na staro.

Kada se sve to ima u vidu, teško je zamisliti da je moguće drugačije. I kao naučna fantastika zvuči činjenica da je u Švedskoj još od 2005. godine na snazi zabrana odlaganja organskog otpada na deponije.  

Kako poboljšati sistem upravljanja otpadom od hrane u Srbiji, ko treba da učestvuje u tom procesu, šta je najbolje raditi sa ovim otpadom, pitanja su oko kojih se sagovornici portala Cirkularna ekonomija ne slažu. Dileme oko jednog, ipak, nema. Nešto konačno treba uraditi.

Deponije bez standarda

Dileme nema ni oko toga gde odlazi hrana kad je bacimo u kantu za smeće. Na deponije, kažu dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić sa Departmana za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. I to na deponije od kojih većina ne ispunjava zahteve o tehničkom i tehnološkom uređenju deponija iz Uredbe o odlaganju otpada na deponije.

Istom uredbom iz 2010. godine definisana je stopa smanjenja biorazgradivog otpada u periodu od 2020. do 2026. godine, i to na najmanje 65% od ukupne količine biorazgradivog komunalnog otpada, podsećaju naši sagovornici. Ali, ciljevi još uvek nisu ispunjeni.

Naši sagovornici ističu da je veoma bitno smanjiti udeo biorazgradivog otpada u mešanom otpadu, kako bi se smanjilo opterećenje na životnu sredinu i direktno deponovanje biorazgradivog otpada.

– Otpad od hrane je organski materijal. To znači da je količina razgradive organske materije u otpadu od hrane mnogo veća nego u prosečnom komunalnom čvrstom. Drugim rečima, u istim uslovima, 1 kg otpada od hrane generisaće više metana nego 1 kg komunalnog čvrstog otpada. Proizvodnja hrane koja se neće konzumirati, pored gubitka ekonomske vrednosti, dovodi i do nepotrebnih emisija CO2. Upravljanje otpadom na efikasniji način je prvi korak ka cirkularnoj ekonomiji, u kojoj je neophodno da se svi proizvodi i materijali recikliraju ili koriste više puta – naglašavaju dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić.

Kako smanjiti otpad

Odakle krenuti u procesu upravljanja otpadom od hrane? Svakako ne od komunalnih preduzeća, objašnjava nam Katarina Brković iz JKSP Topola. Komunalna preduzeća su prava adresa za pitanje šta uraditi sa otpadom, ali pitanje smanjenja otpada od hrane treba postaviti drugima, smatra naša sagovornica.

– Mi kao komunalno ne možemo direktno uticati na potrošače, niti na proizvođače. To je previše složeno pitanje sa našim minimalnim uticajem. Da li na potrošače utiče rok hrane, pa nepotrebno bacaju hranu nekoliko dana pre isteka roka, da li su rešenje efektne akcije sa označavanjem rokova kao “najbolje upotrebiti do…”, da li je prekomerna proizvodnja uticala na kvalitet hrane, čime se posredno dolazi do prekomernog bacanja hrane, jer ne zadovoljava kriterijume potrošača… Sve su to pitanja za instance koje dolaze pre samog komunalnog preduzeća – objašnjava Brković.

Naši sagovornici sa Fakulteta tehničkih nauka se slažu da u ovom procesu ima posla za sve. Ministarstvo zaštite životne sredine ima ulogu da predlaže Vladi Strategiju čiji je obavezni deo plan za implementaciju smanjenja količina biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije. Takođe, Ministarstvo donosi mere za postizanje ciljeva smanjenja odlaganja ove vrste otpada, posebno za reciklažu, kompostiranje, proizvodnju biogasa ili ponovno iskorišćenje materijala/energije.

S druge strane, prema Zakonu o upravljanju otpadom, jedinica lokalne samouprave je u obavezi da donosi lokalni plan upravljanja otpadom i da sprovodi upravljanje komunalnim otpadom čiji je sastavni deo i otpad od hrane.

– Lokalni plan upravljanja otpadom sadrži program smanjenja količina biorazgradivog otpada u komunalnom otpadu. Većina programa predviđa ili kućno kompostiranje ili izgradnju centralnih kompostilišta koji će biti deo regionalnih centara za upravljanje otpadom. U narednom periodu neophodno je uključiti javnost kako bi se podigla svest potrošača i kako bi se smanjila količina generisanog otpada od hrane. Važni subjekti su takođe i Agencija za zaštitu životne sredine koja ima ulogu da obavlja poslove koji se odnose na vođenje i ažuriranje baze podataka o upravljanju otpadom u informacionom sistemu zaštite životne sredine kao i stručne organizacije za ispitivanje otpada – ističu dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić dodajući da ulogu u upravljanju otpadom od hrane imaju i nevladine organizacije, privredna društava, udruženja, stručne institucije.

Otpadna ulja poseban problem

Ako upravljanje otpadom od hrane deluje kao preveliki zalogaj, postavlja se pitanje da li je lakše krenuti od otpadnih ulja u domaćinstvima. Dok su ugostiteljski objekti dužni da operateru predaju otpadna ulja, takva obaveza među fizičkim licima ne postoji. A gde onda završava to ulje? U komunalnoj otpadnoj vodi, pokazuje izveštaj Naleda Analiza sistema upravljanja otpadom od hrane u Republici Srbiji.

Pošto se najveći deo komunalne otpadne vode ne prečišćava, već se direktno ispušta u recipijent, ovakvo upravljanje otpadnim uljem dalje dovodi do zagađenja površinskih voda, upozorava se u izveštaju. Izveštaj napominje da se, prema zvaničnim podacima, u Srbiji troši 16 litara jestivog ulja po stanovniku godišnje, što znači da bi se moglo prikupiti preko 10.000 litara otpadnog jestivog ulja.

Dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić veruju da bi finski scenario mogao da se sprovede u Srbiji, iako napominju da trenutno postoji samo nekoliko privatnih kompanija koja se bave zbrinjavanjem otpadnih ulja. Jedna od tih kompanija, Eso Tron, koja već otkupljuje ulja od ugostitelja, zainteresovana je da proširi delatnost i na fizička lica, otkriva u razgovoru za portal Cirkularna ekonomija koordinator Tron grupacije Jan Mally.

– Jedna od naših delatnosti je i prikupljanje otpadnih jestivih ulja i zainteresovani smo za dodatne aktivnosti, posebno one koje se tiču sakupljanja masnoća ili otpadnog jestivog ulja od domaćinstava. U 2021. godini pripremamo i određene nove projekte za koje trenutno tražimo partnere sa kojima bismo u saradnji proširili obuhvat prikupljanja otpadnih jestivih ulja i na taj način dodatno pozitivno uticali na zaštitu živote sredine – kaže Mally.

Topola – primer dobre prakse

Prikupljanje otpada od hrane je znatno kompleksniji proces. Da bi ovaj otpad mogao da se koristi kao resurs, za proizvodnju đubriva ili električne energije, potrebno je prvo pravilno ga razvrstati i odložiti odvojeno od ostalih tokova otpada, objašnjavaju naši sagovornici sa Fakulteta tehničkih nauka.

– Najčešći načini zbrinjavanja ove vrste otpada jesu kompostiranje, anaerobna digestija i termički tretman. Kompostiranjem se kao krajnji produkt dobija inertan materijal, koji može da posluži kao đubrivo. Sa druge strane, proces anaerobne digestije karakteriše činjenica da se kao dva glavna produkta izdvajaju digestat i gas metan (CH4). Digestat se u najvećem broju slučajeva dalje kompostira i od njega se dobija đubrivo, dok se metan koristi za proizvodnju električne energije – objašnjavaju dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić.

Nešto slično i nešto najpribližnije evropskoj praksi u pogledu upravljanja otpadom od hrane dešava se trenutno u Topoli. U ovoj opštini je 5. juna 2020. na Svetski dan zaštite životne sredine počeo jednogodišnji pilot projekat “Mi biramo reciklažu – mi biramo kompost“. Od prikupljenog bio otpada u kom se nalaze i ostaci hrane, pravi se kompost za lokalne cvećare od kojih će opština dobiti cveće za sadnju na javnim površinama.

Učesnici projekta, među kojima je 39 domaćinstava i 11 ugostitelja, prikupljaju zeleni i braon otpad. U zeleni otpad, pored uvelog cveća i pokošene trave, spadaju ostaci voća i povrća, talog kafe, pirinač. U braon otpad spadaju ljuske jaja i mahunarki, pored kesa, rolni toalet papira, sena i granja.

Ne prikuplja se meso, riba, hleb, mlečni proizvodi, pa se ne može reći koliki je tačan udeo otpada od hrane u ovom otpadu, kaže Katarina Brković iz JKSP Topola koje sprovodi projekat. Ipak, rezultati obećavaju. Od 15.6.2020. do 15.3.2021. ukupno primljeni bio otpad na tretmanu je 60.555 litara.

– Od toga, domaćinstva su prikupila 32.775 litara i ugostitelji 18.430 litara. Ostatak je bio otpad koji je dodat sakupljenoj masi radi korekcije azota i ugljenika u pravljenju komposta, dodavanjem malča, odnosno kartona. Na osnovu prve analize preseka stanja došli smo do podatka da građani Topole izdvajaju iznad proseka količine bio otpada, što čini značajan udeo u komunalnom otpadu, u određenim periodima i do 50 odsto. Dakle, rezultat je obećavajući u smislu smanjenja količina otpada koji odlazi na deponiju – napominje Brković.

Sam proces prikupljanja ne deluje suviše komplikovano. Braon i zeleni otpad idu direktno u jednu kantu, bez kesa i drugih materijala, kako bi otpad bio što čistiji. Svakog ponedeljka službe JKSP Topola dolaze po pune kante bio otpada i ostavljaju prazne.  

– Napunjene kante odnose se do pilot postrojenja za tretman bio otpada gde se prazne i peru kako bi bile spremne za naredni ponedeljak, a otpad se meša. Vrši se evidencija otpada, sastav, način tretmana itd. Evidencija služi za unos podataka u završnu studiju izvodljivosti i opravdanosti izgradnje kompostane, odnosno uključivanja celog grada u odvajanje bio otpada. Tretman otpada se obavlja u pilot postrojenju izgrađenom samo za svrhe pilot projekta. Otpad se tretira aeracijom sa prevrtanjem u 4 odvojene gomile sezonski odvojene radi konkretnije analize – objašnjava Brković.

Od otpada se pravi kompost koji će biti dat lokalnim cvećarima od kojih će opština i JKSP Topola povratno dobiti cveće za sadnju na javnim površinama.

– Analiza će pokazati i proračun u smislu finansijske dobiti proširenja sakupljanja na ceo grad,  odnosno proizvodnje komposta u komercijalne svrhe. Građani su veoma zainteresovani – to nam pokazuje i kvalitet bio otpada koji nam stiže, a i svakodnevni pozivi kada ćemo proširiti projekat na ostatak grada – kaže Brković.

Ko treba da rukovodi – komunalna preduzeća ili privatne kompanije

Koordinator Tron grupacije Jan Mally ipak ne veruje da je pravljenje komposta pravi put za rešavanje otpada od hrane. Kako kaže, ovaj proces ne doprinosi smanjenju štetnih CO2 emisija jer je to postupak razgradnje bio otpada na otvorenom prostoru prilikom kojeg se emituje ekvivalentna količina štetnih emisija kao i na deponiji ili smetlištu.

Rešenje je, po njemu, u saradnji komunalnih preduzeća sa operaterima upravljanja otpadom. On podseća da u skladu sa važećim zakonskim okvirom, odnošenje otpada, među kojima je i otpad od hrane iz domaćinstva, spada u nadležnost javnih komunalnih preduzeća. 

– Mi smo zainteresovani za saradnju sa komunalnim preduzećima u tom segmentu zato što imamo znanja u organizaciji potrebne logistike za sakupljanje. Takođe, imamo i kapacitete za preradu sakupljenog bio otpada koji možemo da uputimo u dalji tretman u energetske svrhe i tako uspostavimo cirkularnost, a sve uz značajno smanjenje štetnih CO2 emisija. Potencijalnim uspostavljanjem saradnje komunalnih preduzeća sa kompanijom EsoTron ne bi bilo više potrebe za skupim investicijama u kompostare ili slične postupke tretmana otpada, a takođe bi se doprinelo i postizanju nacionalnih ciljeva o obnovljivim izvorima energije što sa kompostarom nije moguće postići – kaže Jan Mally.

S druge strane, Katarina Brković smatra da je jedino isplativo rešenje uključenje komunalnih preduzeća u delatnost upravljanja bio otpadom. Komunalna preduzeća su, kako kaže, prva adresa što se tiče odvajanja i sakupljanja bio otpada u Srbiji.

Ali, kako napominje, bez jasne direktive, poput jedinstvenog stava o zabrani bacanja bio otpada u komunalni otpad na nivou opštine, bez infrastrukturne i materijalne podrške u vidu nadoknada i subvencija, komunalna preduzeća nemaju resurse ni mogućnosti da se efektivno i efikasno bave ovim pitanjem.

Takođe, za sam tretman bio otpada, bilo da se radi o kompostiranju ili biogasu, komunalna preduzeća nemaju odgovarajući stručni kadar, što znači da je podrška od strane osnivača po pitanju proširivanja delatnosti takođe neophodan aspekt, napominje naša sagovornica.

– To se naročito odnosi na manje gradove u Srbiji, gde je ekonomska isplativost sakupljanja i tretmana bio otpada potpuno neisplativa. Otuda, osloniti se na privatni sektor po pitanju upravljanja bio otpadom u manjim gradovima poput Topole, osuđeno je na krah zamisli o Evropi kao “klimatski-neutralnom kontinentu”. Jedino rešenje po pitanju upravljanja bio otpadom i otpadom od hrane u manjim gradovima jesu komunalna preduzeća kojima je u nadležnosti javni interes, služba građanima i očuvanje životne sredine, što prevazilazi svaku finansijsku računicu – jasna je Brković.

Švedski model – lokalne samouprave subvencionišu komunalna preduzeća

Naše sagovornica napominje da je sličan problem imala i Evropa. Prema njenim rečima, u Švedskoj je to rešeno na lokalu tako što su lokalne samouprave uz pomoć države u značajnoj meri subvencionisale komunalna preduzeća radi proširivanja njihove delatnosti. Zatim su, kako kaže, sinhronizovano, od zakonskih regulativa, preko odluka lokalnih samouprava i finansijskih olakšica za lokalna preduzeća, uspeli da naprave sistem za odgovorno upravljanje otpadom.

– Predstavnici švedskih kompanija za tretman bio otpada poput Norrlandsjord, Joraform Composting, Scandinavian Biogas, ECS AB izjavili su da bez podrške lokalne samouprave u vidu regulativa, subvencija i drugih olakšica, njihov razvoj ne bi bio tako uspešan. Mi imamo odlične zakone, ali je veliko odstupanje u pogledu mogućnosti da se zakoni primene. Nema sinhronizacije, niti dovoljne stručnosti, na lokalnom nivou pre svega. Sa druge strane, s obzirom da je u Švedskoj zabranjeno bacati organski otpad od 2005. godine, a mi još uvek „mučimo muku” sa nedovoljnim brojem regionalnih deponija, i potpunom neisplativošću da komunalni otpad otpremamo do najbližih regionalnih deponija, to nepostojanje sinhronizacije na različitim nivoima kod nas, za razliku od vidljive sinhronizacije u Švedskoj, možda je najjači demotivišući utisak – kaže Brković.

Loši podaci vode do loših strategija

Nedostatak podataka još jedan je ozbiljan problem u ovoj oblasti. Pre donošenja bilo kakvog plana ili strategije o upravljanju otpadom od hrane, neophodno je imati verodostojne podatke. A onaj s početka priče o 83 kilograma otpada od hrane po glavi stanovnika u Srbiji treba uzeti s rezervom, napominje Brković. Kako kaže, proračun se oslanja na samo jednu referencu, dok se i sam izveštaj ograđuje napominjući da je reč o niskom poverenju u date brojke.

– Na osnovu naših dosadašnjih analiza po pitanju sakupljanja bio otpada, tvrdim da je sa pravilnom selekcijom taj udeo otpada od hrane mnogo veći. Pri tom, u naše analize ne uključujemo ostatke od mesa, mlečnih proizvoda, ulja i vode, što u Food waste index ulazi. Sve to ukazuje na veliku problematiku sa kojom smo suočeni i kao komunalno preduzeće i kao država, a to je neadekvatnost analiza, zastarelost podataka, počev od morfološkog sastava otpada, količine, kako se komunalni otpad meri (da li se meri uopšte ili po kubikaži kamiona i koliko su te mere adekvatne), šta sa praćenjem opasnog otpada (baterije, sijalice), šta sa plastikom koja ne ide na reciklažu – nabraja naša sagovornica.

Opasnost pogrešnih podataka je nesaglediva jer oni vode do pogrešnih rezultata, pogrešnih strategija, građenja regionalnih deponija koje su apsolutno neisplativo rešenje za komunalna preduzeća u današnjoj postavci sistema, upozorava naša sagovornica.

– Sa nepostojanjem podataka, mi ne možemo da sprovodimo adekvatni plan, niti dalji razvoj. To se odnosi i na našu opštinu i na državni nivo. “What gets measured, gets done”. Kako možemo bilo šta uraditi po pitanju onoga za šta nemamo adekvatne podatke, što ne možemo izmeriti? Iz tog razloga smo se mi kao komunalno upustili u ovu studiju istraživanja, da u našim granicama doprinesemo primeni Direktive 99/31/ЕC, odnosno poglavlju 27, pa i posredno Ciljevima održivog razvoja UN. I da, kada sprovedemo ovaj pilot projekat do kraja, dođemo do novijih podataka kako dalje možemo pristupiti rešavanju pitanja bio otpada, kako ne bi odlazio na deponiju – zaključuje Brković.

Da je analiza neophodna, slažu se i naši sagovornici sa Fakulteta tehničkih nauka koji ističu da je u narednom periodu potrebno definisati potencijalna rešenja sakupljanja i tretmana otpada organskog porekla, kao i pozitivnih efekata na životnu sredinu koji se postižu primenom tih rešenja.

– Neophodno je izraditi studiju izvodljivosti, koja bi uključivala i detaljnu finansijsku analizu i koja bi poslužila donosiocima odluka za pronalaženje najboljeg modela finansiranja odabranog postrojenja, kako bi se u što skorijoj budućnosti počelo sa tretmanom organskog otpada – napominju dr Bojana Tot i MSc Boško Lazić.

Napomena: Do zaključenja ovog teksta, nismo dobili odgovore na postavljena pitanja od Ministarstva zaštite životne sredine, kao ni od Agencije za zaštitu životne sredine.