Bez učešća kompanija i političke volje nema tranzicije ka cirkularnoj ekonomiji. Ali, postoji još jedan faktor na koji se često zaboravlja. To su građani – neophodni učesnici u tranziciji na cirkularnu ekonomiju. Baš zato je CirEkon, uz podršku EIT Food, organizovao takmičenje „Konkurs za angažovanje građana ka cirkularnoj ekonomiji“.

Dok čekamo rezultate konkursa i veliko finale koje će biti održano u petak, razgovaramo sa Vojislavom Vučićevićem i Jelenom Raščanin iz CirEkon tima. Kako kažu, u okviru cirkularne ekonomije građani su jedan od neophodnih učesnika za tzv. zatvaranje kruga i pokretač promena.

Građani imaju moć da diktiraju potrebe tržišta time što će podržavati kompanije čije vrednosti i načini poslovanja su kompatibilni sa njihovim ličnim uverenjima. Da li kompanije čije proizvode kupuju posluju etički ispravno, da li se oslanjaju na održive izvore energije, koliko recikliranih materijala koriste – samo su neka od pitanja koja potrošači mogu postaviti kako bi doneli pravu odluku. 

– Uloga građana u procesu tranzicije ka cirkularnoj ekonomiji je od izuzetnog značaja budući da su građani krajnji potrošači proizvoda/primaoci usluga, te formiraju tražnju i posledično imaju direktan uticaj na ponudu. Kako su kompanije profitno orijentisane, tako bi u cilju generisanja što višeg nivoa profita bile usmerene na zadržavanje i akviziciju novih kupaca ukoliko bi došlo do promene u tražnji. Dakle, zadovoljavanje potreba potrošača, radi stvaranja profita, jeste na prvom mestu. Potrošnja/tražnja je glavno usmerenje kompanija za proizvodnju – ističu Vučićević i Raščanin.  

Od informisanja do odgovorne potrošnje

A kako građani konkretno mogu učestvovati u tranziciji ka cirkularnoj ekonomiji? Tako što će promeniti zahteve i razmisliti o tome kakve prakse proizvodnje podržavaju svojom potrošnjom, primećuju naši sagovornici.

– Da li kompanije čije proizvode/usluge kupuju odnosno primaju, posluju etički ispravno? Da li postoje alternative – proizvodi koje su proizvedeni na bolji način – uz upotrebu inputa za proizvodnju koji su supstituti primarnih ograničenih sirovina, recikliranog materijala, putem proizvodnih procesa koji se oslanjaju na održive izvore energije, sa manjim negativnim posledicama na životnu okolinu? Sumirano, sled koraka uključivanja građana u tranziciji na cirkularnu ekonomiju obuhvata informisanje, formiranje kritičkog mišljenja, odluku o učestvovanju u pozitivnim promenama i posledično odgovornu potrošnju – navode Vučićević i Raščanin.

Naši sagovornici ukazuju da je pri procesu fokusiranja na dobit, smanjenje troškova vrlo efektivna metoda sa aspekta kompanije. Sa aspekta potrošača, s druge strane, trebalo bi da budemo svesni posledica koje proističu iz takvog poslovanja. Nažalost, to nije uvek slučaj.  

– Većina potrošača nije informisana, niti pridaje značaj posledicama neodrživog sistema linearne ekonomije, tačnije efekata na životnu sredinu, proizvodnju suvišnog otpada, iscrpljivanje ograničenih resursa za proizvodnju. Ipak, najprijemčiviji razlog koji bi mogao da pokrene na razmišljanje i podizanje savesne potrošnje je informisanje o odnosu korporacija prema svojim zaposlenim jer je to najjasniji i najopipljiviji deo problema – naglašavaju Vučićević i Raščanin.

Ko i gde je napravio proizvod koji kupujete?

Još jedna pojava na koju treba obratimo pažnju je da li kompanija čije proizvode kupujemo iskorišćava radnu snagu u nerazvijenim zemljama. A to je sve češće slučaj sa multinacionalnim kompanijama. Primera radi, lanci brze mode šiju odeću uglavnom u azijskim zemljama, a tek kada se dogodi katastrofa, poput one u Bangladešu 2013. godine kada se fabrika odeće srušila, pri čemu je više od 1100 ljudi poginulo, počinjemo da razmišljamo u kakvim uslovima ti ljudi rade.

– Kao posledica osmišljavanja novih načina modela poslovanja, implementiranje off-shore koncepta koje prate mnoge kompanije je za sobom povuklo značajne implikacije. Kako je predmetni koncept prilika da kompanije neki od koraka svog poslovanja alociraju ka drugim zemljama radi smanjenja troškova, došlo je do ozbiljnih negativnih posledica na tržištu rada u zemljama ka kojima su preusmerene aktivnosti. Posledica je alociranje proizvodnje u zemlje u razvoju gde su radnici plaćeni daleko manje od fer tržišnih cena, imaju loše uslove za rad, često su u proizvodnju nažalost uključena i deca. Dakle, u pitanju je iskorišćavanje radne snage u nisko razvijenim zemljama i zadržavanje industrijskog razvoja na radno intenzivnim delatnostima. Sa druge strane, alociranje usluga ima manje negativne posledice na radnike, oni jesu plaćeni bolje nego što bi bili da rade za domaće tržište, ali ipak manje u odnosu na standard zarada kompanije poslodavca – napominju naši sagovornici.

Prvi korak u Srbiji – edukacija

A gde je Srbija u svemu tome? Prema rečima naših sagovornika, primarni korak za uključivanje građana Srbije u održive prakse i obrasce potrošnje koje već uveliko implementiraju zemlje Evrope, jeste edukacija i širenje svesti o važnosti tranzicije sa neodrživog linearnog na cirkularni model.

– Kampanje usmerene ka javnosti moraju biti jasne, direktne, razumljive za sve, da uključuju predloge i obrazloženje konkretnih aktivnosti građana ka boljitku i veoma važno – prilagođene tržištu Srbije. Neophodni su i podsticaji na poželjne aktivnosti građana koji bi na nešto duži rok stimulisali građane na razmišljanje o samom sistemu kapitalizma, preispitivanju svojih potreba, diferencijaciju između neophodnih i ophodnih proizvoda u odnosu na njihov stil života i vrednosti, procenjivanje da li su odluke o njihovim kupovinama u nekoj meri odgovor na pritiske okoline ili zaista vide vrednost u stvarima koje poseduju. Rezultat je prepoznavanje ličnih potreba koje bi se prirodno odrazile na smanjenje hiper potrošnje, promišljenu kupovinu  i svakodnevno donošenje što ispravnijih/savesnijih odluka – zaključuju Vojislav Vučićević i Jelena Raščanin iz CirEkon tima.