Otpad od proizvodnje vina može da se iskoristi za proizvodnju raznih stvari, pa i brašna

Šta raditi sa otpadnim materijama od prerade grožđa i proizvodnje vina – pitanje je koje muči vinare u Srbiji. Novosadski stručnjaci sa Tehnološkog fakulteta, u razgovoru za portal 021, kažu da otpad od proizvodnje vina završava u rekama, a može da bude sirovina za novu proizvodnju.

Godišnje se u voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji generiše oko 600.000 tona organskog otpada (biomase, taloga, komine, džibra), zaključak je stručnjaka iz Laboratorije za ispitivanje prehrambenih proizvoda Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Oni su izvršili jednogodišnju analizu postojećeg stanja, uz predstavljanje rešenja za problem odlaganja otpada. Na čelu projektnog tima bio je prof. dr Dragoljub Cvetković, a u timu su bili i prof. dr Vladimir Puškaš, dr Uroš Mijić i dr Miloš Bjelica.

Za proizvodnju jednog litra vina potrebno je do 1,5 kilograma grožđa, dok je za litar rakije potrebno i više od 15 kilograma voća. To ukazuje na ogromne količine generisanog otpada s kojim se ništa ne preduzima, već ono završava na terenu.

Udeo semenki i koštica koji preostaju nakon prerade nije zanemarljiv. One mogu da se koriste dalje za proizvodnju, na primer, brašna, ali se to retko čini. Prema rezultatima analize na Tehnološkom fakultetu, gazdinstva koja nameravaju da se bave obradom komine nakon presovanja grožđa mogu da se bave izdvajanjem semenki i sopstvenom proizvodnjom ulja, što zahteva malo veća ulaganja u pogone. Mogu te semenke i da prodaju nekoj registrovanoj uljari i da zarade oko 10 evra po litri ulja.

Biomasa se u Srbiji spaljuje, a može da se koristi u različite svrhe

Takođe, tečnost koja ostaje u kazanu nakon destilacije nema nikakvu vrednost i baca se. Biomasa se u Srbiji i spaljuje, a ima potencijal da se koristi u različite svrhe – kao hrana za životinje, za proizvodnju humusa ili organskog đubriva, za dobijanje alkohola i biogoriva, za proizvodnju papira i ambalaže, različitih predmeta i slično.

Zbrinjavanje biomase postaće obaveza

Prof. dr Vladimir Puškaš kaže da su se na ovakvu vrste analize odlučili kako bi pomogli malim poljoprivrednim gazdinstvima i ukazali na mogućnost korišćenja biomase.

 – Manji proizvođači često su ‘prikačeni’ na seosku kanalizaciju, pa se ta biomasa ispušta direktno u vodotok, odnosno u reke. Vode su opterećene organskim materijama i, iako šećer nije toksična materija, produkt njegove razgradnje jeste. Da li je za očekivati da svako poljoprivredno gazdinstvo, stariji samostalni vinar, ima kompletnu opremu? Teško. Potrebno je uhodati proizvođače u sistem i uticati na svest ljudi jer će zbrinjavanje biomase pre ili kasnije postati obaveza u Srbiji – navodi profesor Puškaš dodajući da ponovno iskorišćenje biomase predstavlja moguću zaradu za proizvođača.

Prema njegovim rečima, zvanično, u vinogradarskom atlasu, govori se o 22.000 hektara u Vojvodini pod vinogradima, ali ih je u realnosti samo 6.000 hektara. S obzirom na to da Srbija, nažalost, uvozi veliku količinu grožđa i vina u rinfuziji, a ima područje pogodno za vinograde, za očekivati je da će se u narednih desetak godina puno raditi u razvijanju domaćih vinograda.

 – Kada bismo zaista imali tih 22.000 hektara pod vinogradima, bili bismo vrlo ozbiljna vinska zemlja. Epidemija virusa korona jako je pogodila celo ugostiteljstvo, samim tim i vinare, što je dodatna otežavajuća okolnost za razvoj, ali ova priča će biti aktuelnija i treba biti spreman. Zato smo i mi tu – mi nismo samo tehnička laboratorija, već nam je to jedna od delatnosti na fakultetu. Svi naši doktori su u nastavi, ali i u laboratoriji i zato imamo takav povezan odnos sa privredom od samog početka. Uvek smo spremni da pružimo pomoć, uradimo analize, damo mišljenje i ostalo što nam je u delatnosti – kaže Vladimir Puškaš.

Izvor: Radio 021

Foto: Pixabay/Andrea Falzetti

Leave a comment

Name
E-mail
Comment

Prijavite se za naš bilten (Newsletter)